Stražilovo

517

ОТРАЖИЛОВО. БР. 17. ч.

518

увуче с коли у једну шуму, што дубље може, а шумар му је пријатељ, кроз прсте ће гледати. Ту су пробавили два дана. После опет ноћу одвезе Босиљку у друго село, гдс му је сестра удата, и ту је пробавио два дана, оданде се после вратио кући матери својој заједно са Босиљком. Босиљка не сме кући, нужди се приклонила, и кад су дошли жандари, да Живка воде, казала је, да је она сама хтела, а отимала се само због оца, а сад је већ све доцне, она од вега не иде. Зарија је опет код Пеле, да чека кнеза. Пела Зарији изнесе вина, да му није дуго време, тако ће Зарија дочекати кнеза. У неко доба пројуре кола у авлију. То је кнез вратио се с пута Пела истрчи, за њом Зарија, помажу кнезу, да сиђе с кола. Кнез сиђе. — Јесте ли сви живи и здрави ? Љубе се. Пела га погледа па као поплашена о шаку пљесне. — 0 чоче, како си се струњио, шта ти се стаде ? Кнез се од неприлика и путног умора спустио. — Ман се, Пело, нисам болестан, но имао сам друге непогоде. Кнез улази, Пела и Зарија носе за њим пртљаг. — Да се одморим, баш добро што видим вино, зажелио сам га се, горе је хрђаво, понајвише сам пива пио. Кнез пије и Зарију понуђа. — Па дед приповедај што год, како си путовао, јели тако било, као што ти казах? — Јесте, но о томе би било много сад причати, о том ћемо други пут; већ неки белај ми се догодио, наквасиле ми се банке у купатилу, па шта ћу сад? Хоће ли се примити? Кнез вади из „шлајбока" наквашене банке. Сад су суве, окореле, збрчкане, растре их на сго, четир педесетице. — 0 саваоте, шта ћемо сад? Хајде дај, да их метнем под рољу! рече Пела — Не тако, остави их на миру, нумере и писмена добро се виде, хајд самном у Осек, у норезни уред, па плати с њима порцију, примиће. — Е добро, ићићемо. — Још нешто, ако имаш од старих стоти-

еарки, још три дана имаш рока, добовали су, па мораш их изменити опет у Осеку. Кнез се најпре поплаши, после се умири. — Хајд за сретна повратка! Пију, и Пела натегне бокал. Зарија намигне на Пелу, она изиђе, па се врати. Звала је Љубицу, да уђе и кнеза у руку пољуби. Мало час, па Љубица улази, приђе учтиво кнезу и пољуби га у руку. Кнез гледи, мери Љубицу. — А какво је ово чељаде? Није ли то Влајгсова ? — Јесте, та би и добра била за снају, вредна је. — Окај се, Зарија, није ми сад до тога. Љубица изиђе. — А где је Босиљка ? — Некуд је отишла, скоро ће се вратити, рече Пела, а сва се зарумени. — Треба Милоша женити, заподене Зарија. — Како ће, кад још није прешао попис? — Баш зато! — Како то? — Видиш, сад си опао, а тек си педесету нрешао, нећеш моћи доказати, да си за рад неспособан, а искупити се не може, већ га мораш женити и то што пре, па мораш га за то и газдом начинити, препиши на њега доњу кућу, има своју нумеру, и четврт земље, па је слободан. — Хајд видићемо. — Није ти, Танасије, до оклевања. Милош се већ оженио, ето сад ти је била сна ту, Влајкова Љубица, ускочила је Милошу, управо Милош је од матере отео. Кнез се почеше за уво. — Та је ли збиља тако, Пело? — Тако је. — Па што ниси на пут стала? — Како бих ја као маћеха раздраганом бесном момку на пут стала! Иди Танасије, у першун, кад ти тако морам да кажем; најбоље чини тако, како ти баћа Зарија каже. — Не брини се, бивају такве женидбе сретније, него кад се за девојку погађају, као за јуницу. — Кад је тако, што ћу, нек буде, даћу му, што рече. Пели Зарија намигне, она иде да доведе Милоша и Љубицу. Уђу, иду пред оца, и љубе му руку. — Опрости, бабо, волим је.