Stražilovo

547

СТРАЖИЛОВО. БР. 18.

548

своју војничку капу с главе, завитла је у вис, а капа паде пегде, да је једва после нађоше. — Свирај, Ранко! подвикну Јоле, и плаховито дохвати опет своју цуру око појаса, па заигра, а Ранко још није ни задувао. За часак се ухвати у коло све, што се живо нашло на рогљу. Дува Ранко у врулу. А врула не свира, нег све кличе, све подвикује, па каже. Сложно коло, као један да је. Ал не можеш рећи, један је, све и да не видиш, колико их је, кад чујеш, како тутњи. Тутњи, па се тресе. Нема кола, дакако, без подскочица. Па подскочице ђаволице лете, па крешу као варнице. А Јоле не зна, шта ће, већ само подвикује: — Хај-хај-хај! Раскопчао узану пошу око врата, а бајонет га куцка по левом боку, мислиш, отпашће му. Поред њега игра Савета. Игра, као што скоро није, а срце јој игра, да искочи. Јоле се окрене њој, па се загледи у њене светле, лепе, крупне црне очи; загледи се, па се и забуни, да је у колу, те коло мора по каткад да застајкује. Она се, блажена, сретна, насмеши на њега. А он подскочи, па подвикне: — Хај-хај! И опет коло везе, па нема замерке. Смеше им се другови и другарице, ал нико ништа да забави. Знају се сви. — Стани, Ранко. Доста је! викну Јоле на свирача. И Ранко престаде. — Ал хајд још мало! Хајде, молим те! моли Јоле, па не пушта своју играчицу. Ранко опет засвира. Сви се насмејаше. Ал из кола се нико не испусти. —• Хај.. . хај! подвикује Јоле, а удара цокулом о цокулу, све пуца. Тако, док се није и сам свирач уморио; а мислиш, друкче не би пи једно престало. Искупише се опет сви око Јола. —- Откуд ти, Јоле, у то доба? — Ту сам, браћо Дошао сам. Зажелио сам вас се. Зажелио сам се вас свију. Зажелио сам се села. Па ето, дошао сам, да. А највише сам се зажелио оваког кола и . . . да . . . знате, говорио је Јоле, а једва одише од умора и од узбуђености. Па притиснуо уза се Савету. А она се привила уза њ, наслонила главу на широке груди његове, чисто не може да одахне.

— Не замерите, браћо! Умрво бих сутра, да нисам вечерас дошао. Да! Рекох, на част вам и градови и царевина! Овде је моја царевина. Намесгише ме, да им чувам стражу. Ено им; оставио сам им све: и пушку, и вишеке, и целу барутану. — Ао, Јоле, зло си урадио. — Никад, браћо, Јоле није ником ништа зло урадио. Па што да робим прав здрав? — А знаш ти, да кугла чека онога, ко побегне са страже? Савета се трже, па задрхта. Упрла своје очице у њега. Танке, румене уснице отворила, ваљда да јаукне, а реч јој застала у грлу. — Не браним, рече Јоле. Ја сам молио: „Господо, пустите ме кући." Преклињао сам: „Људи, јесте ли људи? Пустите ме кући. Погибох од дерта!" А, браћо, није друкче, истину вам кажем ... ту, ето ... ту на сред груди пао ми неки терет и чама, па да ме убије. Данас рекох, одох, па без збогом. До зоре ево ме и натраг, па што бог да. Ако је да мрем, војник сам, па нек ме и бије тане. Ал тек срцу не одолех. Ухватиле се друге једна уз другу испод руке, па једна другој шапће: — Сиромах Јоле! А мушкарци се згледају, па им чисто није право. — Е, па, браћо . . . сад опет збогом!. . . Идем. Загрцну се момак нешто. Савета му стиште руку. Рука дрхће у руци. — Момци, хајд, да га отпратимо до крај шора! повика Ранко. — Цуре, хајдмо и ми! повика једна. —- Хајдмо!. . . Хајдмо ! Измешаше се и мушки и женски гласови уједанпут. И сви с рогља пођоше с Јолем. Јоле се држи руком за Саветину руку, а другом загрлио Ранка. . — Свирај ми, Ранко, тако ти бога! Ранко дува у своју врулу. Милогласно се разлевају меки звуци дивних народних попевака по бајвој ноћи. Туга се слева по грудима у Јола као мелем. А Јоле прислонио раме уз раме Саветино, па иду у корак, да се једно од другог не растави. Дошли и на крај села. Стали, да се растану. — Ранко, дед' још једно. Опет поигратпе коло.