Stražilovo

СТРАЖИОВО

>», ЈШУКУ 1 ?И1Т1 УРЕђУЈЕ ЈОБАН ГРЧИћ,

БРОЈ 21.

У НОВОМ САДУ23. МАЈА 1885.

ГОД. I.

Д 0 Ц К А Н.

исо и жеље у мрачни тону свет! ^ 0, тужно срде, кад ћеш једном ти Суморних дана уставити лет, Вечношћу да се одморимо ми?

Живот и срећа? 0, махни се тог! Пустош и беда није л' живот вас; Док дух и срце с мутног врела свог Очајаим криком дижу један глас!

Не, нема среће! Ил она можда сја, Где миље ниче и весели над, Ал тога цвећа где да нађем ја? Ох, све је прошло! Доцкан је, доцкан сад!

Д Ј. И.

ОПЕТ ТО, АЛИ МАЛО ДРУКЧИЈЕ.

»едим Ја у иарохиЈскоЈ канцелариЈи својој и чигам у „Стражилову" „Јола," сли'ку из народног живота, коју је написао II. Адамов, а то дође висока, лепа, али уплакана млада с одојчетом на руци, назва ми кроз плач: добар дан, маши ми се десници и одмаче се потом даље па стаде а ништа не вели, стоји само тако и ћути. Видим, не зна, сирота, како ће да почне, добила трему, као ђак, кад не зна лекцију. Но пије ни чудо. Први пут излази она на дворску бину; „образ гори, с царем се говори". Та она за већу власт од попа не зна и румени стидак дивно јој запламти на образу, који је оросила суза. Познајем сво стадо своје, али ово јагње још до сад не видох; с тога ћу је запитати: — Како се ти зовеш, душо! — Дафина Адамова Оваког презимена нема у мојој парохији, а овде у моме месту једна је парохија српска. — Ти ниси одавде, рехох јој с тога. — Молим, господине, нисам и јесам. Ја сам из Ц. Б. оче, а сад живим ту. По томе, што каже свештенику „оче", ве-

слика из НАРОДНОГ ЖИВОТА. ПИШЕ ПОП ПАНГА ПОПОВИТ.. ровах јој, да је из Баната. У Бачкој нема тог лепог обичаја. Банат је питомији, с тога је тако. У Бачкој би у тој речи иашли неку зависност, неко понижење. Коме кажеш: оче, томе си син, томе си млађи, ма да си господин, а кад ти свештенику кажеш: господине, имаш право искати, да и он теби каже: господине, иначе ти може рећи: синко а то не прија охолости бачкој. С тога је и Дафина почела бачки а свршила банатски. Исто као што је и она из Бачке и из Баната.

— Јеси ли удата? — Нисам и јесам, господине овде невенчана са Филипом Сремчевим из Ш. — Како ти се име оцу? — Умр'о ми је отац, имам једног брата, име му се П. Адамов. Зачудих се. Н. Адамов зове се писац „Јола". — Пише ли твој брат у новине? — Не пише; он не зна писати. — Али овај П. Адамов зна и те како зпа, рећићу ја у себи а њој ћу гласно: — Па каква ти је голема невоља кад ми дође тако уплакана?