Stražilovo

815

СТРАЖИЛОВО. БР. 26.

810

али се није изразио никако, ма да се на њему видело, да га тишти сета јединице своје. Да се нешто збило из међу Милића и Љубице, то је држао за извесно, али само шта? Па ни у читаоници није се састајао с Милићем у обично доба, после ручка, на црној кави, јер Милић је свагда удесио тако, да у читаониду дође онда, кад је Живковић већ отишао. Сметало би му да се састане са старцем, из чијих је очију могао можда нрочитати располозкење што му у кући влада. Од Љубице се пак стидео заиста. Тај чисти цветак да га затече у прилично својским положају са, глумицом Маром! Већ само помисао на то била му је немила а камо ли сва доследност тога положаја. Шта ће Љубица о њему мислити! Али он се ипак пред собом извињавао тиме, да Љубици није обвезан ни чим, шта више, он је и мора избегавати после оних речи што их је изустила у корист оном — несретнику. Па ипак је осећао да је на лажном путу; јер сне да је и тако, не сме заборавити да га је Љубица, та чиста девојка, нашла у опом положају. Али и Милић је горко уздануо, ако је Љубица оно изрекла у неком девојачком несташлуку! Ако јој је Костић ипак равнодушан! Ах! Еад би то знао, или још боље, да је то знао био још пре поласка свог у манастир! Та онда не би там > ни ишао. Па онда, и ту се Милић мало замислио, од куд онај врисак, од куд она сета, од куд она жалост у Љубице? Чудновато! И Милић је тек сад био у сред душевног комешаја. И друштво је избегавао и само се с Лукићем састајао сваки дан, али никако није хтео да заподене разговор с њиме о том предмету. У редакцији пак држао се само листа и чисто је избегавао да буде с Машићем на само, јер је био уверен да је овај посвећен у тајну. Даринка пак, као верна пријатељица Љубичина, долазила јој је сваки дан, или је повела собом к себи, да је ма на који начин утеши и умири У разговору свом није Милића никад спомињала, пажљиво је обилазила име његоно, ма да је била уверена, да Љубица о њему само мисли. Тако су пролазили дани један за другим, док није дошло време, да ваља Костићу иослати обећану припомоћ. Милић до душе нато није ни мислио, али је мислио Живковић, и једног јутра ступи у редакцију баш кад Је Милић био сам у њојзи. — Како то веле о Мухамеду и о брегу, поче пола весело, пола озбиљно. — Пмао сам много важног посла, рече Милић у приличној неприлици, изволите сести. Чему имам да захвалим вашу посету? — Та ваља оном Костићу нослати новаца.... — Збиља, рече Милић, а ја и заборавио.

— Па да, кад сте тако у послу, ноче Живковић онет и погледи га мало са стране. — За иста, ови дописи и предлози после омладинске скупштине баш су нреплавили редакцију, рече Милић избегавајући Живковићев ноглед. — Верујем, верујем; али пре свега да свршим оно, рад' чега сам дошао. Ево вам новаца и дајте ми иризнаницу. Док је Милић писао признаиицу дотле се Живковић обазирао по редакцији. Кад је Милић био готов преда му писмено. Живковић га прими, прочига, савије и мете у џеп. За тим се мало накашљао. — Па баш тако сте у послу? заиита онако више случајно. — Као што видите. Ето, сараденици нису ту а ја сам већ у србд писања. — Па баш да немате пи часка времена и да ми дпђете. Знате, да сам вас се већ.зажелио. — 11е идем ја никуд, одговори Милић. Кућа, редакција и гостионица, то ми је све. — Хм, хм, поче опет Живковић, а како то да имате више посла него до сад. До сад сте нашли времена да ме обиђете.... — Ја ћу гледати да се поправим. чим — узимам времена, рече Милић. — Добро, ја иећу ништа силом, рече Живковић, али кад вам се не мили доћи к мени па чак и нроћи поред мене — јер нисам вас иидео и не памтим — онда је то друга ствар. — Не, не, поче Милић зкивље, није у томе =— Мене је за иста чудно дирнуло што вас нема никако. Увредио га ваљда нисам, мислио сам у себи, па, да вид'те, баш ми је било неправо. Милић није нашао одмах одговора, нешто је био у послу око новина и рукописа. Живковић га је гледао и тужно се насмешио. Затим му пружи руку, коју овај топло али опет с неким уздржањем стисве, јер је осећао да је он крив, што је дошло и до тих речи. Кад је био Живковић на, улици, Милић -је лакше уздануо. За тим, видећи нред собом новце, зовне слугу и пошље га на пошту. На упутници није написао ништа осим „за ме^ец нгго долази." Живковић је тога дана за ручком, кад је остао са својом ћерком сам, као мимогред споменуо, да се јутрос нашао с Милићем. Том је приликом Љубицу добро посматрао. Љубица му на речи није приметила ништа, само је нешто пребледила и одмах за тим почела по столу нешто да спрема. Живковић је добро приметио наглу промену на својој кћери, али не хтеде даље испитивати. Он је имао неограничено поверење у своју кћер и био је уверен да би му казала