Stražilovo

СТРАЖИ10В0

УРЕђУЈЕ МИЛАН ОАВИћ.

БРОЈ 31.

у НОВОМ САДУ 1. АВГУСТА 1885.

ГОД. I.

Ј8ЛАДИСЛАВ ПОСМРЧЕ" ОДЛОМАК ИЗ ТРАГЕДИЈЕ.

ДРУГИ чин. ДВОР СШГАђИЈЕВ У БЕОГРАДУ. (Сврпштак)

Владислав (седне). саму ствар смо ето дошли већ, Рад које сам вас звао, молио. Заиста већ је крајње време ту, Да раздору и свађи буде крај. Колико јада беше земљи нам Од тога зла, то знате боље ви Нег ико други. Јанко, отац мој, Узалуд беше славом увенчан, Хзалуд Турком страх и божји бич, На дому свом кад није један дан Вез уздисаја горких провео, Видевши, да ће, чим га прими гроб. Нропасти све што земљи стече он, Пропасти мир и тешко створен ред. Можда се у том он и варао И ја сам склон да тако верујем, И да се надам, да је раздор наш Његовом смрћу, вашом победом Завршен. — Сад је дош'о ред на вас, Да трпељиви будете и ви. Колико Јанко беше паспрам вас. 0 колико би среће земљи нам Од загрљаја оног синоћњег, Којим сте мене посинили ви, Колико добра било трајнога, Да само није — Улриж. Улрих притворан! На ипак живи стари Хуњади И неверица стара у теби; Врлине узе гроб а мане све У наслеђе на сина остави. —

Владислав. Господин грофе' Улрих. Ја сад имам реч. Ти заборави да тај свечан чии Пред тако сјајном господом се зби. Зар тако мало пази палатин И римског царства кнез на своју реч? Зар тако мало цени своју част? Ил требаше зар таку свечаност Осећај топли срца искреног Очинство своје још да крунишем Леденом, тупом једном заклетвом? Владислав. То можда не, ал' што ми спомињете Неповерицу — ваљда знате још, Да прво од вас она потече, Да нисте хтели с краљем доћи нам Док нисам дао реч и заклетву Улрих. К'о краља да га дочекате свог' Поданици му верни. Па шта би ?! Ко оста краљ, да л' он ил' само ти Са ујаком ти? Шта је краљ, до роб, Затворен вашим гостољубијем, Окован ланцем пријатељства лажног. Не надајте се, да ће лако он У заборав да баци увреду, И подмуклице да ће остати Некажњене; па био то ма ко. Владислав. Не брига, не рад ваше претње страх, Већ јнд за народ раздирани наш