Stražilovo

СТРАЖИ-ЛОВО

УРЕђУЈЕ МИЛАН САВИћ,

БРОЈ 37,

У НОВОМ САДУ12. СЕПТЕМБРА 1885.

ГОД. I.

ТУЖНОМ СРЦУ ОЦА И МАЈКЕ.*)

ек о сам док се сузе притаЈе И Баши боли добију слуха, Гроб да се травом огрне свежом И да замири од милодуха. Пак сада да Вас замолим лепо: Довољ'те духу еаучешћа мога Да и он венац један донесе, Да и он клекне крај гроба тога; Па да се Богу помоли овде — Молитвом горких србинских јада, — Молитвом скупих србинских жртва. — Молитвом топлих србинских нада. , Зета."

С виса на више молба ми лети, Светилу света и круни крун I; Висином рајском душа ми с' крепи И враћа с' Вама утехе пуна. Оче и Мајко, Ви нисте своји, Ви сте својина уздања наша; Над тугом Вашом позив Вам стоји, Бол се у боле шире пренаша; Ширим се болом снага Вам доји, — Горчина српских једна је чаша Да ћете клонут', нико с' не боји, Залог нам анђ'о — Марија Ваша. З.-Ј. Јовадовић.

*) Прештампавамо ив „Зете" ову пеему Змајеву, коју је спевао поводом смрти Књагињице Марије Црногорске.

ПОП ИЛИЈА И ПРОТА ДРАГАЧ. ПРИПОВВТКА ИЗ ЖИВОТА ЧЕСТЊЕЈШИХ. НАПИСАО МИЛАН АНДГИЋ. (Наставак.)

VII. Јлем, — верујете ли сад, да је поп Илија око тих званичних послова био од велике користи проти Драгачу? А то је чинио све из љубави према проти, јер је знао, да овај само тако може саставити крај с крајем. Протина кућа је била увек готова биртија. Капија на веки отворена. Оно јест улазило до душе кола, са којих се и стоваривало ово ил оно, — али колико их је довозило само гостију, иза којих остадоше голи рогови на кући! дохонамет на — туторе, учитеље, попове и на свакога, који је у проте ма шта тражио. Док је то тако из године у годину текло, —

А где се тако живело, ту је мален био дак протопопијата, те се морао ударити

дотле су у Т . . . . од прилике овако стојале ствари: Јефта Ижичић је испирао и ударао бурад на славину код попе, цртао је мусгре својој Јованци, певао је „многа љета" Јакши Мишљеновићу и . . . и . . . шта је, боже, још радио ? Да, збиља, и бочио се кад што са децом у школи. Грк Спира није мировао никада. Непрестанце је ровио против попе и против учитеља, па није чудо, што се завадио и са најближим суседом својим, са Нецом кројачем. Панта Гибарев још ни сада није заборавио ону петорку, па час се жали на грка Спиру, шго га је наговорио, да иде, да тужи попа, час се опет договара с грком, како би да продужи своју тужбу ? Неца кројач је радио, да стече што више