Stražilovo

СТРАЖИЛОВО. БР. 43.

137 4

Те је речи елушао ђаво, привуче се богу, ноклони му се и рече: Господе! И баш држиш да си задовољан? — Јесам, одговори бог. — Ти држиш, господе, да си на земљи створио свет у малом, према великом свету, у ком си ти стожер ? рече ђаво. — 'Гако је, одговори бог. — Допусти ми, господе, да будем другог мњења! настави ђаво. Бог благо мане главом, у знак, да му допушта. — Кад ми допушташ то, настави ђаво, допусти ми, да те штогод и запитам! — Питај слободно, рече бог. — Ко је господар у великом свету овом? Запита 1аво и ионизно погледи у бога. — Па ја, одговори бог чисто зачуђено. — А ко је господар у малом свету оном? — Ко? Нико. Њему не треба господара, кад сам ево ја ту. — Али онда опет није онај свет у малом оно, што овај у великом, рече ђаво и чисто слегне раменима. — Шта хоћеш тим речима? запита бог и насмеши се, знајући у себи, куд ђаво смера. — Та ја мислим, да му етвориш какво богче, које ће то све држати у реду. — А нашто то, кад ето видиш, да иико не смета ником, да су сви једнаки. — То до душе јесте; али онда онај свет пије потпун, рече ђаво и зажмури малко. Бог се мало замисли. — Ти мислиш дакле, да свет није потпун? занита мирно и благо. •— То ми је скромни назор, рече ђаво и поклони се богу. — Видиш, рече бог, ја знам, шта радим; али кад већ поричеш, да ми је и мали свет потпуи, учинићу, као што мислиш, и то само зато, да те уверим да имам право ја. Даћу ти времепа хиљадама година, да се увериш о том. Жао ми је света малог, али хоћу тебе да убедим. Бог мане лагано руком и на земљи се етвори — човек. — Јел' ти сад земља потпуна? запита бог. — Јесте, одговори ђаво. •— Е, видиш, није, рече бог. — А шта јој недостаје? запита ђаво зачуђено. — Недостајеш јој ти. ђаво обори главу а бог опет мане лагано руком, и на земљи се створи — жена. ђаво се насмеши; као да му се допао заступиик његов на земљи. . . а то, ах ! то ието је учинио и нови земни бог.

— Но да ти мало зауздам ћеф, рече бог ђаволу, де, погледај мало онамо. ђаво погледи камо му је бог показао и згрози се. — А шта је то ? запита и узверено погледа неку утвару, која им се лагано приближавала. — 'Го је — емрт, одговори бог. — Смрт? рече ђаво, а шта је то? — То је измира, одговори бог и повуче се у вечност. — Измира, рече ђаво замишљено. Па шта сам онда и наваљивао, да се створи човек ?! Поеле тих речи нестаде и њега у вечности. Е, тако сам читао у некој књизи староставној а никако немојте мислити, гоепођо, да сам унерен о иетини сваке речи. А уверен сам, да не верујете ни ви. Има и то свог разлога, што еам уверен, да не верујете баш ви — већ да сте зацело уверени о противном : да је баш жена бог или бар божанствена појава, а човек да је — ђаво. Да је смрг измира, то знам, да верујете и ви, госпођо. Морам признати, да сам се дуго преломишљао, док сам исписао ону причу из књиге староетавне; јер ја прво и прво не верујем да је бог створио свет, и само онај свршетак, да су се обојица, и бог и ђаво, повукли у вечност,' т. ј. да их је нестало, наведе ме ипак да је испишем и да вам је пошљем... Ах, да знате, гоепођо, како бих радо гледао у ваше мило лице, док ту стару причу читате; како бих с бескрајном пажњом мотрио еваки покрет ваших умиљатих црта; како бих хтео да се удубим у тренутно живовање лепе душе ваше — е да ли сте разумели причу онако, како ју је замислио онај калуђер, који је њу упиеао у ту књигу, сада староставну! Али, познавајући, госпођо, вас, не сумњам ни најмање да ете је разумели баш онако, како је замислио калуђер. А зар ее и даје друкче разумети? Но шта је само навело тог калуђера, да библијеку причу о створењу света тако баш протумачи! Није ли у њему остала зкаока из световњачког живота његовог? Онца би било самовољно тумачење старе библијеке приче. Онда би то било мудровање на основу личиог и зацело горког искуства. Ах! ја видим преда мном читав низ лепих а и гадних слика: ружичасти почетак, ведри и сјајни наставак и, можда, ужасни, крвави свршетак . & средина је томе сам калуђер! Не, не! Поглед на свет треба да је стваран а не личан. Само, само, да л' се дају наши осећаји тако зауздати, да им је израз евагда стваран? Покушаћу, госпођо, да на то у другом писму одговорим. За сад примите уверење мог особитог поштовања. Ж. С-Ј,.