Stražilovo

173

СТРАЖИЛОВО

174

В Е Љ К 0. ПРИиОВЕТКА МИЛУТИНА ЈАКШИЋА.

II.

,ад уђеш с јужне стране у село К , 'упадне ти у очн читав сокак необичних кућа. Свака је мали град, ал поред све ве.тичипе подузима те нека суморност, кад их видиш. Ни једна није укусно сазидана; ретко која пије мрачна. Не видиш у тим големим зидинама живе душе, или можда тек где-где по које саморано детенце, где се незадовољно тетура по неравном ходнику, пгто је цигљама постављен. То је крај Хрвата, немеша. Сви од реда су газде, имају нуста блага и земље до миле воље. Народ прича, да су њихови стари придошлице, па су једаред цару позајмили, и за тб добили силну земљу и немешаг. »Оно земља у старо време није вредила бог зна шта. Напги су стари живили од рита и марве а жита су сејали тек ето колико им је за лебац требало. Та није ено мој деда нродао сесију земље за двофлашу вииа. Неће, вели, да плаћа толики штајер и да иде бамбадава на форшпан, кад му већ од четир годипе жито по житницама трупе. Еј, да су знали, шта ће кадгод вредити та зем.ља, не би је били тако лако упуштали«, вајкао мисеједаред чича-Совра Перишин. Насред хрватског краја, баш на раскршћу, стоји варошка кућа. Пред њом има данас више света нег' обичио. У судници седи у зачељу на клупи кнез. Левим лактом подбочио се на сго, а у десној руци држи крст, па коме се заклиње, и лупка њиие по ћилику, којим је сто застрт. Дежмекаст човек са дебелим вратом и широким лицем. Из вазда мутних му очију можеш прочитати власт. На леђих му је мали капутић, а кратке гаће тек се састају са чизмама; ишарана опаклија виси иза врата. Врата се отворише, а унутра уђе прво адиађ, ;;а њим једна повисока жена. »Газда-Адић те тужи, да му крадеш живину, Мацо«, почне кнез сасвим званично. »Свог века нисам иишта украла«, одговори оптуженица. »Шта ниси, а да куд да се дене толика живипа?« упаде у реч газда-Адић, који је седио на клупи мало даље од кнеза. »Да бог да усанула ова рука, ако је кад

туђе дирнула«, одговори жена и не окренувши се тужиоцу. »Ти си, ко ће други. Води је, па је стегни, нек се научи памети, како ће красти туђу живину.«. Аднађ пође, да изврши заповест. »Кнеже, ти неправо судиш. Ја нисам крива, па хоћеш да ме осудиш, а лане, кад ми ваши момци истукоше сина иа мртво име, онда њима није било суда, што су немепш, је-л? Пусти ме, кнеже, на миру кући.« »У ариште, ка.д кажем. А, чекај, ја ћу ти показати, ко ради право, а ко не ради. Води је у ариште! Аднађ је силом ухвати, а она се отрже. »Стани још мало«, плану, а из очију јој севие гњеван ноглед. »Да ти кажем, кнеже, ко је крао живину газда-Адићеву. Твоја жена је крала, баш твоја жена, ја сам је видила својим рођеним очима иреко баште!. . .« Кнез ђипи с места и пребледи. Занемио је, не мож' од гњева ништа да рекне. »На мацка шњом«, викне најпосле потмуло, »удрите кучку, пек лопи скотска крв! . . .« Витки лесковци зазвиждаше, а бедна жртва варварског беснила превијала се под немилосним ударцима. У жилама гледалаца крв се ледила. Један је окренуо иоглед од страшног призора, другом је канула суза гњева на проклету земљу, која трпи та зверска недела, а јединац син јадне ж,ене — момче од својих осамнаест година — јурнуо је с ножем у руци на слепе слуге црпог злочина. Но за мало, па је у тешком гвожђу лежао у затвору. Кад је несретна жена обамрла под тешким ударцима, онда је срамота првог немеша била освећена. Кнез је изашао из суднице и пошао кући. Ишао је лагано: био је мрк и натуштен. И свет се разшнао. Кнез је ишао, није се никуда освртао; није видио нп рођеног свог сина, што је баш сад поред њега на вранцу пројахао. Но ни син канда није оца спазио. На оној великој, ишараној кући отвори се капија, а. коњаник уђе унутра. Мало час ушао је и кнез у исту кућу.