Stražilovo

591

592

Је ли прича готова? Није, а требало би да је већ свршена. Слушајте. 1884. годиие отпутовао сам у Ниш на скупштину. Први се пут обрех у тој новој вароши. Беше празник неки у Мају месецу, кад сам па колодвор изишао. Свет је у нразничном руху шетао ио оној лепој, мирисавој пољани градској. Пођох у варош. Дуж целог иута сусретах многе познанике Београђапе. Мило ми је било, кад сам видио махом позната лица . . . — Охо, куда си нагао ? чух за својим леђима неки круиан глас. Осврнух се. Пред-а-мном је стојао В., мој стари школски друг. — Откуд ти овде? — Е, ја сам већ годину даиа у Нишу. Нискарам код адвоката Т. Л откуд ти? — Ето, ја дођох као министров персонал, да радим за време скупштииске сесије. — Баш ми је мило! Имаш ли стан? — Откуд, кад сам баш овог часа амо стигао? — Брло добро! Ти ћеш код мене становати. Самац сам, као калуђер; али пе бој се, неће нам време дуго бити! . . Мој хаџија врло је красан човек, има лену домаћицу, красну свастику и диван «османлук»! Таман за појезију! Збиља, певаш ли још? — Помало, тек да не ћутим! Сависмо поред Нигааве, па се уиутисмо вашаригату . . . Одмах некако поред краљевога двора, који лежи украј Нигааве, кад се скрене у десно, види се двокатна кућица, бело окречена. То је кућа хаџије А. у којој је мој друг становао. Уђосмо унутра. ЈГепа багатица, окићена зеленилом, а испуњена дивним, цветним мирисом. На средини стоји «османлук», около којег се обвила танка винова лоза . . . Цветни багремови напајали су нас лековитим мирисом . . . На прагу од куће стајала је млада, лепа женска. То је била газдарица мога иријатеља. — Ево нам госта, рече са веселим осмехом Б. Он ће самном становати, а плаћаће као и ја. Дукат иа месец. — Мило ми ј е! . . — Драго ми је. Уђосмо у кућу . . Мала, скромна собица са једном постељом. На зиду висе неке мале фотографисане слике.

До постел^е троног' сто, по којем су разбацаие неке хартије. Бише постеље висе гусле јаворове. Ето, то је цео украс ове сиромашне собице. Погледам слике. — Охо, а откуд теби ова слика? — Па добио сам је од сестре! — Шта, зар капетанице . . . — Јест, удова капетаница, Милка, моја је сестра! — Бле, гле, ја нисам ни знао, да ти је капетан Н. зет? — Јесте, био ми је зет, хтео си да кажеш, шалио се В. Ето ти врага, иомислих, опет ће да оживе у мени оне старе, оне тужне успомене. Скинем горњи врскапут па се посадим иа меку скромну постељу. — Таман док одемо до »Евроне« на пиво, док се мало прихватимо, спремиће моја вредна газдарица и за тебе чисту постељу. Две постеље у тако малој соби, додуше неугодно, али два стара, добра друга и пријател:>а сместиће се, што но веле, и у ораховој љусци . . . Тако ми је говорио В. са детињским осмехом на уснама. Претурајући по разбацаним хартијама чудом се зачудих, кад спазих на црној мастионици ону исту увлаку, због које је Ташула онако љуто страдао, па и — умрг>о. Ч.исто се окамених. — Откуд ти ова увлака? унитах В-а, а глас ми је необично дрхтао. — Па сестра ми је јуче дала. Пролазећи овуда за Врању, да походи оца и мајку, свратила је код мене. Испричала ми је свој зао удес: како је изгубила мужа, како је постала удовица и како јој је велика туга, е мала нензија, па онда рече: Ево ти ове увлаке! Видиш, како је лепа? То је својина мога мужа. Умало гато није пропала. У писарници среској био неки писар — не знам, како се звао — па је присвоји себн. Једног дана чујем, да је умрво. Жао ми га било, па одох до његовог стана. Тамо спазих ову увлаку и познадох је! Наравно да сам је одмах узела. Је ли да је лена? Ево, теби је поклањам! Међу ирстима је окретао ту чудновату увлаку. Каква неочекивана нојава? Кад сам мислио. да је избрисана за увек из мога срца она чудновата игра са овом увлаком, ја опет наилазим на тај вештачки створ, и опет у мени иро-