Stražilovo

СТРАЖШОВО

ђа, и то је, вели, сасвим у реду; јер о цапфенштрајху најпре хорнист свира па онда добошар добује. Чича Јова је дакле пустио Иеру, да идејошкоји пут у коло; али му је наручио, да још за сунца кући из кола дође, иначе опет му неће више у коло дати. Пера је неколико недеља тако и чинио, владао се по чичиној команди; али има војчика, којима је и без дозволе слободно остати после цапфенштрајха. То је патрола солдачка, а да Пера што чешће иде на патролу, управо на паролу, зато се постарала крчмарица Мара и њена трећа соба. Тре/ш соба. Трећа соба у крчми Савиној господски је намештена. Ту је политиран сто, ту диван на федер, ту столице од морскз трске, ту велико огледало. Та је соба за власт сеоску, за господу писаре а и домин кад и кад ту наиђе. Сто и столице зна се на што су, а огледало је на то, да може девојка из кола, ако јој се коса поремети, исту наместити. Само оне, које се знају с крчмарицом Маром, смеју на то велико огледало, друге носе са собом у џепу огледалцад своју. II е р и н а ш л и д и к у. Крчмарици је Мари неправо, што Пера долази у коло а ништа не троши. Да ко ће, кад такви неће, судила је она. — Али нећеш ти мепи умаћи, нису још пропале све моје манђије — тешила се Мара. Опазила је, лисица матора, да две страсти, пиће и карта, не могу да одрже Перу на кривоме путу, па је смислила да то изради са трећом, са љубављу. Треба само која њена девојка да га залуди па ће све друго само од себе ићи. Нашла је она и девојку за то : лепу, пунану, и масна ока гаравушу неку. Сви је нисари фале а натарош дукат даје, да се не удаје. За гаравом дево.јком највећма гину момци паорски. Кад момак сеоски пева: „Рапава, гарава, отвори ми врата, куииће ти брацика ђердан од дуката", онда се може мислити, кад гаравој девојци, којаје рапава, купује момак ђердан од дуката, шта би купио оној гаравуши, која није рапава! Па знала је крчмарица Мара, како ће се уловити Пера. Ваља само дирнути у ону газдачку жицу, по којој сваки такав мисли, да му нико није раван.

— Шта је, Бога ти, Перо, бољи тај ћифта од тебе, нешто ми и јесте, голо господство, рећиће му једаред крчмарица Мара, кад је Пера после игре стао са мало час хваљеном девојком; дед ти, јуначе, нреотми ту девојку од тога смрзле писара, то је за такве зубе, што крајцару прегризају а не за онакве, што се ломе од медљаних колача. — Нећу ја ни на кога да ударам, био је Перин одговор. — Нећеш, јер не смеш. — Ја не смем.?! — Ти. — Видићеш. Видила је она још пре тебе. Она је с девојком све напред удесила. Морало је брзо до састанка доћи; јер девојка, колико је Перу, кад је пошао да је преотима, угледала, толико је пред њега ишетала. Једном је истргла из руке она Пери белу мараму и побегла из кола. Он је трчао за њом а онајесмукнула у трећу собу Марину. Није имала каде да забрави врата па је тако и Пера за њом утрчао. Кдд се натраг вратили, носио је Пера белу мараму али девојачку, а његова је у ње и остала. То је било даривање, без свештеника. ђаво је испит држао па ће Неру тако ђаво и однети. Ноћне теревенке. Пера је по очиној заповести увек, докјош сунце није село било, долазио кући, али кад се смркло и чича заспао, он је опет одлазио у кућу крчмарице Маре. Крчмарица Мара често је правила село и на том селу свирао је свирац а играле су њене мезимице и момци газдачки, који су били код Маре у милости. Село је држано у трећој соби, да се не чује свирка на сокаку. То је соба господска па ту се господски и частило. Ту је тесто, ту печење, ту слаткиш, ту воће, ту прво вино, па ту је и кафа. Све су то момци плаћали а девојке су биле фрај. Такве части много су коштале и што се од куће поштено добило и што се отуд накрало, није могло да залегне. Морало се тражити помоћи и изван куће и нашло се у четвртој соби крчмарице Маре. — (Наставиће се.)

ЖУКВА, ЦВИЈЕТ ПУСТИЊЕ.

СПЈЕВАО ЈАКОВ ЛЕОИАРДИ II 1'ЕВЕО НИКО Ш. ЦРНОГОРЧЕВИИ. Ка1 цуапг[(та\> о1 агбоштго/. џаХкоу гд ох6го$ »/ то <р&$. Јован, Т, 19.

а пустоме овдје на обронку Страховитог и ужасног брда Рушиоца Весева, ког друго Не радује биље ни цвијеће,

Шириш своје самотне гранчице, Жукво л'јепа и миомирисна, Задовољна отим пустошима. И још сам те некада видио,