Stražilovo

СТРАЖИ10В0

тт т. ђш&ву, ттт ш књш ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

тммт

БРОЈ 29.

У НОВОМ САДУ 17. ЈУЛИЈА 1886.

ГОД. II.

ПАСТИР ИЛЕ.

Иле на зелену траву, Кабаницу метнуо под главу, Гледа сунце, што ће већ да седне ... На очима две сузе му ледне. Даљни запад руменом се осу, Тихи лахор пирка му у косу, Југу греде лагани облаци, Што су бели к'о његови јањци. Дубоко је Иле уздануо, К'о с животом да би с' растануо, Извадио врулу из прслука, Свирао би, ал' дркће му рука. Дркће рука — ал' не дркта дуго: „Крени стадо према селу, слуго! За тобом ћу устопице и ја ... Ал' ме љуто ује она змија!" Беседио, па у врулу дуну, Диве јој се тичице у жбуну, Звуци вруле, као туге грло, Разлежу се врло лепо, врло. Не мож' поток лепше да жубори, Не мож' леише ни славуј у гори, Звуци вруле ка' да душа јеца, Коју туга гњечи и нресеца.

Танка врула сад још лепше свира, Вила не мож' драже са извира, Када песму чаровиту вије .. . „Шалај-далај! Ни бриге ме није! Нек се уда неверница лепа, Нека срце пуца, нек се цепа, Песма ће му мелема да нружи, Па певаће и онда, кад тужи." Кад стигао у бело сеоце, Терајући лакоскоке овце, Опет свира, ал' још никад тако... Ко га чуо, чисто би заплак'о. Чу и Злата свог доброг драгана, Па иолети к'о тица лагана, И пастиру паде око врата: „Иле, Иле, јабуко од злата! Ма тако ти и крста и бога, А како му веровати мога'? Ох, та ја сам!... Али нећу више!" Лепа Злата дробне сузе брише. Иле не зна шта ће од милоте, Срце му се из недара оте, Оте му се од радости веље: Жарке му се испуниле жеље.

Бели јањци скачу, блеје, мече, 0 врату им ситне бронзе звече, Штркљају се по зеленом пољу, Обиграли сву шарену дољу. И сретан је, сретан добри Иле, На рукама красне своје виле, Сретнијега баш нигде пастира: У врулицу сад још лепше свира.

0 Духових дођоше сватови С кумом, енђом, девером, с' хатови, И одоше уз клик и певање У црквицу белу на венчање.

Мита Попоии!..