Stražilovo

999

СТРАЖИЛОВО

1000

из Ипдије, или кад нам пошљу робу из те земље, која је окужена клицом од колере. IIа како прелази колера с путника или са робе на нас? Нашли су у изметинама болесника, који пате од колере, неке малене гљивице, — изгледају као прутићи, на те држе за семе од колере. Те прутићгљивице нећемо наћи само у изметинама из желудца, него и у онима, које излазе из црева, и у тима још много више. То прутић-семење проклија и пшри се, чим добије мало влаге и нрљавштине, и онда је одвећ отровно. Ио барама и каљугама, по проходима, по ђубришту и сметишту, по прљавом рубљу и по прљавим креветним хаљинама и т. д. клија то семе тако бујно, да ћемо га наћи у милијоне. Како је малена и нрелака та клица од колере, то је најмањи ветрић диже у вис и носи по ваздуху или се разноси водом. Ми ту клицу онда или удишемо са ваздухом или попијемо са водом, па се тако окужимо. Прилике је, као што видимо, ваздан и доста, да се окужимо клицом од колере, кад се ова гдегод већ развила, а та нас клица тако рећи тражи, кад на себе не пазимо и кад се нечисто држимо. IIа шта бива од нас. кад се заразимо таквом клицом од колере? Ако нам је нарав јача од те болести, не бива нам ништа. Али зло је и наопако, ако нарав не може да је савлада и одмах из тела излучи. Једно два-три дана осећа се окужен човек рђаво и као ломан; нема воље за ништа, црева му крче, а помало и пролива. Кад треће, четврте ноћи, нробуди га јак пролив. Од тога часа узастопце пролива, а наскоро затим и повраћа, све што узме. Испрва изгледа то, што иовраћа и пролива, као и обично, кад се човек преједе и поквари желудац. Али што чешће иде болесник рад себе и што чешће повраћа, све то већма губи и једна и друга изметина свој нрави изглед и смрад. Напослетку одилази од човека само нека течност без боје и без смрада, а по њој пливају, кад мање, кад више, сивасти комадићи од кожице, што црево изнутра покрива. Од многога губитка воде на уста и црево стане човека морити љута жеђ, а скоро непресгани напони при повраћању и при ироливању јако га ислабе и најзад обале. Али још није доста муке. Јадника спопадну неки грчеви у листовима, почне га стезати у прсима као загуш, и необичан страх овлада натником. Глас му се не чује; вода му стане; иде под себе, срце тек што куца, а било се

скоро не диже под прстом. При свести је, али је сасвим огуглао, ништа не мари, шта се с њиме и око њега збива, и изглед му је страшан: очи му утекле; нос одскочио; образи упали; кожа се збрчкала, као у жена, што перу; усне, нос, руке и ноге помодриле а тело хладно, као у мртваца. За који сат, па патник не изгледа само као мртвац, него се доиста ослободио мука — умрт.о је. Све то може да се збудне за шесг, за дванаест сати, за дан. Али није баш код свакога човека тако: не умори колера свакога, ко је занати. Јачи и млађи људи је прекуже. Кад хоће та страшна болест да се окрене на боље, онда пре свега желудац не враћа више, што прими. Повраћање стане, проливање буде ређе, а оно, што пролива болесник, добије за који дан свој стари и прави изглед и боју. Срце стане боље радити, бпло боље куцати; а смежурана се кожа изглади, изгуби модрице. За два, три дана нећемо опазити на болеснику више никаква знака од колере, само је заостала слабосг превелика слабост, од које се изнурено тело само тешко и споро оиоравл>а. Код многих људи се изроди из те слабости иза колере друга каква боља, па болесник, који тек што се подигао, падне с нова у кревет, из ког се можда више и не дигне. Сваки нападај колере није тако жесток, као овај досада описани. Код гдекојих се људи појављује колера много блажије. И ти болесници повраћају и проливају узастопце, и они добију каткад грчеве у листовима, шта више, погдекојима хоће да охладне руке и ноге. Али срце се не да, оно ради као што треба, па савлада све незгоде. Видили смо, пгга ради колера са људма, кад их сноиадне. Кад бројимо оне, које је колера напала, и оне, који су ад исте помрли, уверићемо се, да је нестало скоро половине од нападнутих, а међу тима има и деце, и стараца, и женских, и мушких у најбољим годинама. Увидиће сваки, ко промисли о томе, што смо досада написали, да паши лекови против колере морају бити врло јаки а и врло брзи, јер колера скоро за час сломије снагу и отпор човечији. Имамо ли таквих ? Врло мало. Обично колера престигне наше лекове. С тога ће сваком бити јасно и то, да нам је много сигурније и спасоносније,; трудити се свом снагом својом те иредуЦре^ити^а'-.. Долера не дођедонас,