Stražilovo

1047

СТРАЖШОВО

1048

зато и јесте голем, преголем губитак у иас књизи иам и иаиретку, кад оваку милу главу самрт иокоси сред мучиога а иољпог рада иа том пољу иам књижевном; зато и јесте ве .лики губитак у књижевности сриској прекрд живота и рада књижевника нам Т>о |) I) а Рајковића смрћу пре времена. Не грамзећи за богаштином, не гинући за госнодством и размет-животом — не бојећ' се невоље, задовољан с оно мало мучие зараде своје књижевне: Ђорђе Рајковић беше сав-савцит књижевник; тражио је среће и радости и налазио свуколику у свом раду, у к њ и ж е в н и с а њ у . . . у свом скромном закутку, рекао би — у свом тамо Т у с к у л у м у, куд се био склонио и уклонио од вреве и хуке, раздора и неслоге наше данашње. Таких је књижевника ма.ло било у нас — н задуго можда неће њему бити равна ни одмене блиске! * * * Ђорђе Рајковић је зачињавао ј е д о м и м е д о м збиљу ; ш к о л о м и ж ив о т о м у служби народа свог упућивао на добро младеж српску; п е с м е пе вао, песме по народу прибирао, попунио бисером и драгим камењем; садио је руже и трње кресао; нодичио даницу, неговао јавор, приказао в е ч е р њ а ч у своју, г л а с и с т и н е подигао ; под старост посадио б р ш љ а н, да му невен-зеленилом овенча главу на самрти, па одру мртвачком, и по самрти да се вије и обвија око -дуговечног му у народу, вековечног у књизи српској споменика нерупхива, који сам себи подиже за живота тим п многим, премногим сличиим радом својим књижевним; у матици српској међ' вреднима бејатпе највреднија пчела, која не зна за умор и одмор, докле је светлости и животу врела — теком тока унапред... Тим повиси споменик себи на доглед свему српском свету књижевиом, и на поглед сваком, ко пази и разбира за књигу нам српску и радује се напретку нашем. Али што је даница па вечерњача сред звезда небом звезданим, где зором сунцу претходи сјајна а по заходу сунчеву прима и наставља светлост — то су у књижевном раду Ђорђа Рајковића књижевни васкрси мртвих, великих покојника, са нехата и немара једва дотле и по имену знаних у нас! Из таме заборава на светлост и славље изведе нам он старинар толико и толико књижевника-паћеника, великих и знаменитих људи нам у народу за живота свог — којима се мало ком и гроба знаде, а камо-л да им сиоменици светли красише доселе вечна покојишта праху им и пепелу! . . Па ко је толике трудом и пером васкрсао и привео на видик свету књижевном у књизи вековечној — тај и сам не умире никад ни довека: живи и живиће с њима заједно, док је народа и књиге нам иародне; спомен мио и драг остаје, да векује у народу и с народом, с колена на колено — у срцима захвалним. Светла помена драги Т>орђе Рајковићу — покојна ти душа била! благуј и слади се слогом и љубављу оног света с покојни преходници своји, с великн радници и напредници књиге нам српске: с Доситијем и старином Вуком, са Рајићем и Кенђелцем, с Милованом и Стеријом, с Вранком и са Даничићем, и свеколиком осталом, сад ти дружбом бесамртном — у Елисијуму. •» -* У н овом С а д у,. дие Налаза крстова, 1886. А^ексаидар Санди^.