Stražilovo

1271

1272

ворите. Данас баш као да немам среће у томе,« заврнти тужно. »У чему?« »Та у таквим приповеткама.« »Како ви то мислите?« »Данас смо, тетка Зорићкина Милица и ја, биле цело после подне код госпођице Иване Мостићеве -—" „Зар се ви знате са госпођицом Иваном?" уиаде јој у реч Радивој, који је лако пребледио, а док је те речи изусгио, стало га је врло много. да изгледа да је миран. „Данас сам је видила први пут". ,,Хтели сте нешто рећи за њу?" упита Радивој радознало, а не скида ока с ње. ,,Да, кад смо ушле њој, није нас у црви мах опазила, јер су врата од предсобља и њене собе била отворена; а ми смо ишле по ћи лимовима, и тек онда нас је видила, кад смо закуцале на њеиа отворена врата." ,,Г1а?" упита он, а глас му готово задрхта. „Кад смо стале на праг, нашле смо је где лежи на дивану; а кад се на наше куцање тргла и дигла главу са јастука, видило се по њеним очима да је плакала." »Нлакала је,« рече Радивој, и ухвати тако нагло Лепосаву за руку, да се она готово тргла, „па јесте ли питали, зашто је плакала?" „А, јел'те, и вас такве ствари занимају? Ја нисам — ма да сам горела од радозналости али како да је питам, кад сам је тек онда упознала. Него то је место мене учинила Милица." ,.1Га је ли рекла, зашто нлаче." ,,Е, јесте да! Шта више, шта више није хтела ни да цризна, да је нлакала, већ намје рекла, да има јаку кихавицу. Али верујте ми, да је слагала, јер ја сам сасвим добро видила, да јој се под очима блистале сузе. А имам ја за то још и више доказа." „Какви су то докази?" „Она је у опште била тужна, нијехтелани да свира, кад смо је за то замолиле, а изговарала се, да није добро расположена. Када се касније опет у разговору започе реч о доброј

и рђавој вољи, тужила се она, како је девојка, која пема матере, врло несрећна —јер, знате, она је изгубила матер још у детињству" — „То ми је познато, јер се ја с њом нешто мало познајем," упаде јој у реч Радиво.ј. ,,И док је то говорила", настави Лепосава, „тако је дубоко уздахнула, да се мени готово стештало око срца. Ето, то је било све, што сам од ње чула, а надала сам се, да ћу чути бог зна какву занимљиву приповетку о томе, зашто је опа плакала. Али гле", дода погледав на Радивоја, „што сге ви тако тужни? Куд сте се замислили? Мислите ли о том, да би и ви волели знати, због чега је госпођица Ивана плакала ?" „Да. Погодили сте. У овај мах сам доиста то мислио. Али погледајте, крај разговора и брујања свирке нисмо пи приметили, да смо овде у соби остали готово сами. Остали су гости без сумње отишли у траиезарију, да пију чаја. Је ли можда и вама по вољи?" П он јој понуди руку. „Па хајдмо. Знам да мами неће бити право, што ћу крај вас седити," рече она искрено, „али морам вам вечерас нешто рећи, па ма шта било, јер ко зна, кад ћемо се опет овако наћи, А после чаја, онда ћемо за вечерас рећи једно другом збогом. Пристајете ли?" „Ја ћу радо пристати на све, на што ви будете хтели:" „Таман се они дигоше, а пред њих изађе млада домаћица, да како њих, тако и остале госте, што су још били у салону заостали, позове на чај. Кад се тог вечера при разласку Лепосава и Радивој руковали, захваљивао јој се он поново на поверењу, обећав јој, да ће о свему ономе, што му је при чају приповедила, добро размислити, и да ће му бити највећа брига, да њу у најпотпунијем смислу задовољи. „А сад дозволите, да вам још кажем, да ми је врло мило, што вам могу признати да сам се вечерас уверила, како се у друштву може врло добро ировести и онда, кад се ие игра." То су биле последње речи, које је Лепосава тог вечера рекла Радивоју. (Наставиће се.)

з а п ваки народ има особине своје, Ал правда и љубав опште добро то је. Сунце подједнако греје на све ствари, Не седи у ладу, ко за светлост мари.

и с и. Кад мислиш на пак'о, ти се душе сећаш, Ал треба и без тог да од греха бегаш. Ко ништа не учи, није ничег свестан, Доброме иливачу плитак је и бездан.