Stražilovo

1275

СТРАЖШОВО

реч. Еао тто се види, никоме није био у вољи, па није ни чудо, што је једнога дана, пред целом скупштином, слушао ове речи из уста једног одборника поред себе : Та зар је благородни госнодин „прави господин"? Господин Ошћерињски, то вам је „прави госиодин," господин Скорабјевски, то је „прави господин" а благородни господин није „прави господин," него . прометиик." Чувши то госнодин Флос, који је баш у то време купио себи спахилук, пљуне на све и остави сељаке, да раде по својој сељачкој памети. Шљахта је говорила: „насео је" и у обраиу начела неинтервенције потезала неку нословицу, у којој се огледа иремудрост народа и која је требала да докаже, да сељака не мозк' цоправити. Општини дакле није више додијавала „интелигенција", те је она свршавала своје без ње, цигло по своме глупиначком разуму, који је у осталом требао да дотече за целе Глупинце, по оном истом иачелу, по коме париски разум достаје за Париз. Мимо то цела је истина, да практично расуђивање или тако звани „здрави сељачки разум" више вреди од сваке интелигенције, која је пуна туђих елемената а да сељани тај „здрави разум" собом на свет доносе, то, мислим, не треба да се доказује. Показало се то и сад у Глуиинцима, кад је на скупштини, о којој је реч, прочитано питање од уреда, да ли је општина вољна, да на свој трошак, у своме хатару, оправи пут до Ословица. Тај су пројекат у опште осуђивали „ра1тев сошспр1л", а један од месних сенатора избацио је оштроумно мњење, да пут никако не треба да се оправља, јер се може ићи преко ливаде господина Скорабјевског. Да је господин Скорабјевски био на скупштини, он би зацело нашао, да примети против тога: „рго риБПсо 1>опо"; али господина Скорабјевског не беше ту, јер се, као што рекох, држао начела неинтервенције. Тако би тај пројекат без спора продрво ипахптНа^е, да није био господин Золзикјевич .јуче на обеду, на коме је приповедао госпођици Јадвизи сцену, како су удавили у Мадриду два шпањолска ђенерала, коју је сцену он читао у „Изабели шпањолској" у издању господина Вгеа1аиега, и да није после обеда, кад је стискао руку господину Скорабјевском, осетио у руци нешто „што звечи." И тако господин писар, место да предлог запише, метне перо на сто, а то је увек значило, да он жели, да говори. —- Господи н писар хоће нешто да каже, — разлегали се гласови у скупштини. — Хоћу да кажем, да сте будале — одговори флегматично иисар. Моћ нраве парламентарне речитости, ма она била збијена у најкраћу форму, тако је велика, да се по-

сле споменуте беседе господина иисара, која је протестовала против предлога и у опште иротив админисгративне политике глупиначке, цело споменуто тело почело узнемирсно да згледа и да се чешка по племенитом органу мишљења, а то је код тога тела значило да дубље размишљава о ствари. Најзад, после нодужег ћутања, одазва се један репрезентанат, питајући: — А што ? — Јер сте будале! — Тако је и никако друкчије! — одазва се један глас. — Ливада је ливада, — дода други. — А на пролеће се и тако неће моћи ићи преко ње, — заврши трећи. С тога пропадне предлог, који је препоручивао ливаду господииа Скорабјевског; примљен је пројекат владин и почела се, по припосланој основи, подела трошкова за оправљање пута. Правда је тако била уврежена у души законодавног тела глупиначког, да се нико није могао извући, осим једнога кнеза и одборника Гомуле, но ови су за то узели на себе терет надзора, да посао што боље напредује. Ваља додуше признати, да је то чисто и несебично пожртвовање кнежево и Гомулино, као и свака необична врлина, будило неко „ревновање" у других одборника ; чак се нашао један глас, који је гњевно иротестовао: — А зашто да не платите ? — А што да бадава плаћамо, кад је и то доста, што ви платите? — одговори Гомула. То је био аргуменат, коме, мислиш, не само здрави глупиначки разум, већ ни други ниједан не би могао наћи замерке; глас, што је протестовао, умукао за час, а затим се одазва тоном потнунога уверења: — Јест, тако је! Ствар је била доконана и сад би се зацело без оклевања прешло на расправљање других предмета, да нису из небуха натрапала у скупштину два прасета, јурнувши као луди на отворена врата, па стали без икаква иаметна разлога да се витлају ио соби, трчкајући одборницима између ногу и гуричући, што већма могоше. Већање се наравно прекинуло, јер се цело законодавно тело дало на истеривање тих незваних гостију, а особито се у том одликовали депутирци, вичући сложно као из једног гласа: „шике! уше! курјак вас одрво" и т. д. Прасци, куда ће и шта ће, већ се сакрили под ноге господину Золзикјевичу, те му искаљали нечим зеленим и друге чакшире, пешчане боје, иа још на несрећу то се зеленило није дало ничим ишчистити, ма да их је господин