Stražilovo

1295

СТРАЖИЛОВО

»Ти с тога сад тако судиш, јер још не можеш да заборавиш Радивоја. А ја се томе доиста чудим. Ти добро знаш, како се он понашао, а ти још на њега мислиш. Ти, моја поносна девојка!« Ивана наслони главу на његова колена. ->3нам, да како да знам. И ја ћу га заборавити, али сад је још сувише рано.« »Е синко, мени не ваља посао, што сам према теби тако мек, али томе је, разуме се, понајвише узрок, што си и сувише рано остала без матере. Но ма на што мислио, моје тврдо убеђење је то, да би у овој прилици било по тебе најбоље, да ти заповедим, да се удаш за ГГетровића«. Она му се загледа у очи. »Зар би ти могао то учинити ?« »Мислећи иа твоју корист, бих. Јер не ваља само садашњост имати пред очима, треба мало и у будућност загледати. Године лете, а ти знаш сама најбоље, колико си добрих прилика одбила, због Радивоја, па ето видшп, како ти је он то вратио.« Она зајеца. »Ја те не смем штедити«, настави он; »у таквим приликама истина најбоље лечи. Ја имам доста искуства. Да је место мене крај тебе сад каква жена, она би ти то исто рекла, али наравно мало незкније, али ја, видиш, то не умем. Ја сам научио, да све говорим просто, онако како јесте; а да бих ја хтео да те усрећим, о томе тек не треба да те уверавам«. »Али ако ме даш Петровићу, не само да ћеш ме унесрећити, већ и убити.« »Па шта си ти наумила да буде с тобом? Не рекох ли ти већ, да године лете.« »Зар сам ја тако престарила, да не могу још које време девовати?« »То не кажем. Али ти не смеш с ума сметнути, да сам ја не само стар човек, већ и човек болешљив. А ја сам рад, пре него што сгиснем очи, да знам, коме ћу те поверити.« »Па зар си за то изабрао Петровића?« »Мени се чини, да се ја у њему не варам.« »Да бог да!« »Шта велиш?« »Да бог да, велим.« »Ти дакле сумњаш?« »0, немој ме ништа више питати. Остави ме на миру јоит који дан.« »Хоћеш ли још да се промислиш?« »Хоћу.«

»Добро, ја ћу чекати. Али ти унапред кажем, да добро пазиш, шта радиш, јер може мени иасти на ум, да се променем па да заповедам, а не да молим. А мени се чини, да би по нас обоје боље било, да останем овакав, какав сам«. Таман је то завршио, а на вратих са указа Динићка. »А гле Маре, баш добро, што си дошла,« ноздрави је Мостић, »молим те, води ову малу јогупицу онамо у собу, па је мало разведри. Ти ћеш најбоље знати, како с њом треба, јер мени то некако не иде од руке«. »А шта се опет десило?« »Е, шта ? Стара песма. Још се никако није решила, да ме послуша. А ето реци јој и ти, ко би могао једне зле рећи иротив Нетровића.« »Доиста нико«, рече Динићка. »Но, кажем ја. А она га не трпи, и помисли, не трпи га зато, што није леп. Какав ми је оиет то разлог! Ко је још тражио лепоту у мушкараца. Да, молим те узми је ти мало пред-а-се, можда ћеш ти бити боље среће од мене.« »Не водите бриге, ја ћу већ своје учинити«, рече Динићка, узе Ивану под руку те њих две оставише старца сама. »Зар и ти против мене?« рече Ивана, пошто су ушле у њену собу и селе на мали диван од црвене кадифе. »Којешта! Како само можеш и помислити! То сам ја тек само онако рекла; имам ја за тебе лепих, врло лепих вести.« »Не варагн ли ме?« »А кад сам ја то чинила?« »Опрости, откад сам се у Радивоју преварила, од то доба сумњам у сваку реч; још мало па ћу сумњати и у оно, што сама кажем«. »Али шта би ти, да ти ја кажем, да Радивој у целој ствари доиста није крив?« »То су празни разговори. Та море ври варош, да се он жени и да узима Лепосаву Стајићеву.« »Како да није! Ваљда би Зорићка то од мене затајала!« »Ко зна, какви је узроци гоне на то, да ћути.« »Но, ја ти сад не могу потанко рећи све. шта је у ствари и шта сам наумила; али да сам себи скројила нлан, по коме ћу се управљати у неком послу, то сгоји. Сад колико ћ) у томе успети, то је дакако у божијој руци.<-