Stražilovo

12

СТРАЖИЛОВО

бр. 1.

дама, па и нред самим Карађорђем, али је с љим мало говорио. Вук вели за Филипа, да је до 1813. год. једиако живио по српским логорима око Дрине, те ту, дакако, певао борцима своје и друге песме и соколио их; па је 1810. био у Лозпици у муасери, кад су од Турака бранили Лозницу Богићевић Анта, Милош Поцерац и Бакал Милосав. Кад Турци 1813. опет обладају Србијом, и он с породицом својом пребегне у Срем, па се намести у селу Грку. Кад се Вук по том 1815. бавио у Шишатовцу код својега пријатеља Лукијана Мушицкога, па чуо бегае, да Филин зиа лепих песама, особито из Карађорђева времена, добави га у манастир, те онда препише од њега оне песме. У Срему је Филип тако био лепо примљен и тако му добро било, да је стекао коња и таљиге, »и чисто се (каже Вук) био погосподио«. Гдегод би био дошао, људи су га због његових песама частили и даривали. Сина је свога био дао у Грку у школу. Кад је Филип умрво, не знам, да ли се зна; али је умрво у Грку, где му и данас кости почивају. То је ето Филип Вишњић. Тога Филипа Вишњића спомен хоће омладина наша да прослави, и да му иародним прилозима подигне надгробни споменик у Грку.

Мисао о споменику слепцу Филипу Вишњићу синула је јога пре вигае година у самому Српскому ученому другатву у Геограду. Одавно се хтело, да се на гроб његов стави мраморна плоча с натписом, какав заслужује Тиртеј српски. То није извргаено Милићевић вели, по речима Јована Гавриловића, да се томе највише одупрво био један наш класични стихотворац! За чудо је, да нагаи и »класичари« и »у ч е њ а ци«, гдегод који, затупљиваху народне особине и гледаху, да утуку све, чега нема у хексаметрима старинских љубимаца Муза и Грација или у књигама битија и светих отаца, — као да је прави онај класицизам птупља форма, љуска — док напротив свеспи људи у других народа бага тим подмлађиваху свој народ, те му умну снагу појачагае! Част нагаој омладини, гато зна, ето, кому треба одати хвалу, на то и чини! На нама је, да јој се гато боље одазовемо и да је потпомогнемо, како лепа њена намера пе би остала празна! Слава нека је спомену онога, који је, дакле, не само оставио потомству тако диван спомен свога доба, него и у опо бурно доба толико вредио својим савременицима, колико добри ђенији вреде своме роду! Сваком своје! — вић.

БРАНИЧ СРПСКОГА ЈЕЗИКА. АЛЕКОАНДРУ САНДИКУ 11РИКАЗА0 („ПОСВЕТИО") ЈОВАН Ж И В А Н 0 В И Ћ.

1.) Г. Т. Маретић у 50. бр. „Уктса", пишући „филологичко иверје", употребљује реч нужда. То исто чини и г. С. Лекић у евојим „Иримерима за латииске облике" стр. 114. Ја држим, да је нужда реч стара словенска нљждд и руска нужда и у срнском језику не би се могла у оваком облику примити, као што се не могу иримити ни ове старе словепске речи у овом облику: одсждд, мшдл, сЉш, крдждд 1иг1дш1, мшптд гоосргј, (гг.ждд гићј^о, нт,;кдл ра1ре!>га, амжда вМз, Ове речи ио законима гласовиим српскога језика гласе: јеђа, крафа, аиЛа, рђа, веђа, жеђа. 11а тако и реч нужда морала би гласити но закоиима гласовним нашега језика нуђа, али иам иије потребиа, јер имамо у својем језику чисту народну реч, која гласи невоља. Истииа у Вукову речиику има и нужда, да се говори у војводини по варошима; али на то се ие мозкемо обазирати, јер

знамо, да је та реч ушла међу варошане од књижевника и свећеника, као што смо и реч одвжда нримили из дркве од свештенства. Кад није српска реч нужда, онда није добар ни придев пуждан, који употребљује и г. Г Г. Маретић у 41). бр. „У1епса" стр. 782. Нуждан може се заменити чистом речју срнском аотребан. 2. Г. Т. Маретић у 51. бр. „У1спса" пишући о речи тачка, дошао је до кривога закључка. Он вели истина, да старој словенској речи тћумјл одговара српска реч тачка, „али када говоримо точка, точан, то се ни мало не нротиви нашим говорним органима, јер глас о ми имамо у хиљадама и хиљадама ријечи. Тако ево мислим, да сам разложио, да није ии мало зло писати и говорити точка, точан, паче је то конзеквентније од тачка, тачан. и Г. је Т. Маретић велики поштовач ђуре Даничића, а и ми нисмо