Stražilovo

256

СТРАЖШГОВО

Б Р. 16.

занео за једном и то за својом партајом. Интолеранција до крајности. Опозиција се ту иредставља у личностима, које су све до једне — далеко од икакве врлине: то су гаерети, неродол,уби, себичњаци, паликуће, варалице, убојице, разбојници и —- има ли још каквих злоћа? Што још има поштена света, (а то је онај инкогнито, онај „ја" и још неке,) то ни једно не припада опозицији. "Чак се по именце персиФлирају личности живе и познате, личности, о којима ће тек историја имати права да рекне свој суд. Има и један представник и овостраног дела српског народа, и то је нека олупина (Тома Брица). А без икаквог даљег приговора метиуо је писац једној ту личности у уста речи, којима намерно хоће зар (та, дело је скроз и скроз тенденциозно > да карактерише овдашње Србе, који тамо пређоше, речи ове: „Ове ми скипије из ирек а душу изедоше. Дођу као и сваке гладнице из белога света па се најпре стану савијати и подвлачити, рекао би, да су им речи мед, а душа сама смиреност; а кад се мало поткрвавиче, а они хоће да ти на теме скоче и да ту своје буњиште начине". (Стр. 90.) Два реда испод тога зову се они „такав измет и . И то поводом онакога човека, какав је ту тај Тома Брица. Слобода, какву опозиција себи замишља, карактерише се (на стр. 329.) овим речима: „Ту невесту, тога анђела гледам где се по калу сумануте обести ваља; гледам је у јазбинама срама — понижену, обешчашћену; —гледамје бледу смежурану .. . Гледам — њен леш!..." То се све може коме и допасти. Али поред свију добрих страна, што их у тој ириповеци има, а које одају писца као даровитаприповедача, који би могао доста иопунити празнину у приповедачкој нашој књижевности, ово дело његово не само да није добит нашој лепој књижевности, него се не може ни урачунати озбиљно у ону врсту књижевности, којој је, по превасходству, задатак, да објективно износи мане и врлине целог друштва или појединих му делова у овом или оном времену, да забавним а достојанетвеним начином шири идеје, спасоносне прииципе, чист морал, научне истине или ипотезе. Ми наглашујемо, да сматрамо ово дело као изгубљен леп дар нашој леиој књижевности. Свакако опасан прецеденс за каквога може бити (али не било га!) подражавача!

Ч И Т У Љ А.

НИКАНОР ГРУЈИћ ЕПИСКОП ПАКРАЧКИ, ПЕСНИК И КН.ИЖЕВНИК СРПСКИ

Час, која смо од неког времена са зебњом очекивали куцнуо је, јер престави се после дуга боловања митроносни песник и књижевник српеки Ииканор Грујић, епископ Пакрачки. Грујић је тако рећи цео свој век провео борећи се за свој српски народ на свима тачкама, као политичар, богослов и књижевник. Остављамо другима да оцене његов рад на пољу политике, те ћемо се овде ограничити, да у кратко изнесемо његов књижевни рад. Још у своје младићско доба као ђак Печујске гимназије истакао се велики покојник својим песничким даром тако, да су га његови професори Мађари и Печујски владика одликовали због његовог поздрава, који је говорио приликом

неке прославе. Али љегов дар показао се тек онда, кад је дошао у Карловце — у срце тадањег српског живота. Тадање прилике морале су пробудити у младом песнику већи жар и мар за радом, јер ено видимо га, где са јавља под псеудонимом „Срб-Милутин" у „Српсконародном листу" 1837. г. који је изилазио у Пешти, а по том у „Седмици", коју је издавао МсдаковиК. Од његових књижевних радова ови су му познати: 1. „Светомч. патрјарху српском г в ЈосиФу 1. Маја 1850." Говорио Шканорт., архимандритг Светосавског1. монастнра Кувеждина. У Земуну, народ. кнмгопечатња Дан. Медаковића, 1850. 2. Срб-Милутин „Светкован^ Благов-ћстш" године 1840. У Земуну 1850. 3. „Прим-ћтве на иреводт. новога зав-ћта, кои е господин1. Вукт. С. Караџић -Б написао и у Бечу у штампарш (зрменскога монастира печатао 1847." Ј. К. Сопрон Земун 1852. 4. Све ги Савва (Неманићт.) књига I. У Карловци 1861. Књига друга налази се још у рукопису. 5. „Из живота светих угодника божјих" св. I. и II. 6. „Из живота светих угодница божјих" св. I. 7. „Увод у тумачење св. писма". Поред тога превео је: 1. „Савети мојој кћери" од Буља књ. I. и II. 3. „Зборник приповедака за одрасле девојке" од Буља. 4) , : Два нријатеља" од ,1е-Сажа и 5) „Изгубљена земља" по Миу<1епи, која је штампана у овом лисгу (в. бројеве 26., 27. и 28. „Стражилова" од прошле године), па и на посе. Поред тога има још много његових радова у рукопису и било би желети, да скорим угледају света. Овом приликом спомињемо, да се погрешно приписује владици Никанору ауторство песме „Ускликнимо с љубављу", коју је спевао арх. Рајић. Владика Никанор родио се 1810. грд. у Липови у Баран.и, а умрво 1887. год. у Пакрацу, а радио је неуморно све до последњег часа на српској књизи. Слава митроносном песнику и владици Н и к а н о р уСрб-Милутину! Др, Ђ0РЂЕ МУШИЦКИ, РОЂЕН У 'БУРЂЕВУ У ШАЈ^АШ^ОЈ 1811 УМРБ0 У БР0ДУ 1887.

Др. Ђорђе Мушицки, сииовац митроносног песника Лукијана, чија је дела за штампу приредио и у четир књиге издао (1838.—1847.) а у спомен стогодишњици Лукијанова рођења године 1877. написао и „Животопис Лукијана Мушицког", умрво је на велику Суботу, пожививши 76 година. Покојник се школовао о трошку свога стрица, владике Л/укијана, изучивши медицину у Пешти, па кад је добио диплому, отишао је у Србију и тамо је био лични лекар кнеза Милоша и кнежевића Милана и Михајила. Године 1842. био је проФесор Физике у сриском лицеју и у првом колу оних људи, који су саставили тадашње Друштво Српске Словесности. Кад је престала прва влада кнеза Милоша, отишао је Мушицки из Србије и настанио се као практичан лекар у Сентомашу. После је био директор контумаца у Земуну а најпосле се преселио у Брод и ту је остао све до своје смрти. Покојник је с интересовањем пратио наше књижевне ствари и уопште се живо интересовао за све, што се тицало Српства. Лака му црна земља!

САДРЖАЈ: Милош Цветић, глумац и књижевник српски. (Уз слику.) Од Дан. А. Живаљевића. — Крал^ево звоно. (Наставак.) — Снровод. XI. Из приповедака једнога каплара. Од Бранислава Ђ. Нушића. — Њене очи. Песма Драгутина Ј. Илијћа. — О кнезу Лазару. (Наставак.) — На Ускрс. Песма од Ђ. Ст. — Успомена на покојног пријатеља. (Наставак.) — Наше гимназије. (Наставак.) — Ковчежић. Прослава двадесетпетгодишњице српског народног позоришта у Новом Саду. — Књижевне белешке. — Читул^а.

„СТРАЖИЛОВО" излази сваког четвртка на читавом табаку. Цена му је 5 Фор. а. вр. на целу годину, 2 ф . 50 н. на по год., 1 ф . 25 н. на четврт год. — За Србију и Црну Гору 14 динара или 6 ф . на годину. — Рукописи се шаљу уредништву а претплата администрацији „Стражилова" у Нови Сад. — За Србију прима претплату књижара В. Валожића у Београду.

СРУСКА ШТАМИАРИЈА ДРА СВЕТОЗАРА МИЛЕТИћА У Н. САДУ.