Stražilovo

Б р . 24.

СТРАЖИЛОВО

371

може се готобо ништа рећи. Све су то врло обични људи. Нит су, т. ј. кадкод били богати, пропили се, па пропали, нит су дошли из Пољске, већ су то били најобичнији Сумраковчани, са свима манама и врлинама осталих својих земљака. Нису, на нример, ии лепи ни ружни, ни мудри ни луди, онако у средњу руку. Верују у виле, вештице и све друге духове, о којима су игде што чули. Еод куће славе сваки могући светачац, а у цркву ретко иду и о већим празницима. Бољем и имућнијем од себе завиде из све душе, а наспрам сиромашнијих и јаднијих су врло милостива срца. Обичаја се својих чврсто држе, а од туђих само се но који рђав могао угнездити у њихов живот. Раздор и парницу милују нада све, а неслога је онај црвени конац, што се провлачио кроз цело предање и историју тога малог села. Ракију не пију само из празна сатлика. Сиромашни су као и огромна већина осталих њихових земљака и баш с тога — у добри час — често празан сатлик за њих зева То су им у главном опште особине, а личних својих немају готово никаквих. С отим гостима седи тутор Леонтија и његов син Младен. 0 њему влада у селу мишљење, да је најпоштенији од свију тутора, што их је икад Сумраковац видио. Да ма кога у Сумраковцу запитате, какав је човек чича Леца Крстин, сваки би вам одговорио: „Најбољи и најпоштенији у селу". И јесте заиста ваљан човек, и све што ради, на свом је месту. Свој лепи глас чува као очи у глави па и има га. Седе тако ту на посетку, разговарају се и пију ракије. Разговор се води о свачему. Прво се саветовао газда-Леонтија са Брежовским о неком процесу. Прошло је година, од како чича Леонтија (и ако је још јак и држећ човек, зову га чичом због седине) тера процес са својим братом Николом. Кад им је умрво отац, чича Сава, стадоше се делити, а били су већ по одавна у завади. У свему се погодише којекако, али око неког парчета винограда крвно се посвађаше. Започе се процес, који се здраво отегнуо. Међу тим су обоје ишли у виноград и сваки је од њих вадио воће, да другом напркоси. Кад се једном у винограду сукобише, смрче им се обојици пред очима. И они се немо, још из далека, устремише будацима један на другог. Би била потекла крв, а и мртва глава би можда пала, да их добри људи, који се ту десише, ие раставише. Процес траје још једнако. Свака страна има добрих саветника и сваки је од парничара више потрошио на вишкале и њихове сеоске нроводаџије, него што вреди онај виноградац. Кад погледате тог поштеног и доброћудпог Леонтију, помислили би, тај човек ваљда никога не мрзи. И заиста он никог не мрзи, али свога брата

Николу — кад га види,. кад га чује, кад само помисли о њему, чело му се наоблачи, обрве му се скупе, а варнице чисто севају из ока. Како је добар газда, — има преко две сесије земље, — а штедљив човек, могао би уз оно мало трошка, а са јаком радном снагом красно напредовати. Али он воли и од непокретнине што открњити, него да изгуби парницу. 0 том процесу водио се разговор, док нису почели долазити комшије. Онда је Младен изнео ракије, а ракија — ваљда што је женског рода врло је разговорна, те се одмах развео жив разговор. Од једном ће запитати Милић Гладилов, сетивши се причања Карлова: „Па с ким сте се ви тукли, кад је била ваша револуција ?" „С Русима", одговори Карло. „С Русима ? Е ђавола! Ја сам мислио, и ви сте се тукли с вашим Маџарима. Ја сам слушао, да су и Руси Срби, а и ви Пољаци сте као Срби, само што имате други закон. Па како онда да се с Русима тучете? Не мож' бити." И у осталим слушаоцима породила се сумња па и негодовање. Тај Карло мора да је каква лажа и протува. Само чича Драгић и Младен зна, да је Карло истину рекао. Али Младен ћути, а баба се врпољи. „Како се могу тући Иољаци са Русима, кад су Руси најјача нација на целом свету, а о Пољацима не би у свем селу нико ни знао, да није дошао међу њих исти Карло", — тако у себи мисли Мили^, понда рече на глас: „Где би Руси дирали у Пољаке, кад ето хоће све Србе да ослободе од Турака?" „Не знате ви, какви су Руси. Гори него Маџари!" вели на то Карло. „Е, да богме, шта говориш, човече?!" рекоше сви као у један глас и наљутише се. Карло се уједе за језик. Види, да то није требао рећи, јер се и сам домаћин намргодио. Хтеде то забашурити и продужити приповетку, па мало нохвалити руско јунаштво, не би ли загладио непромишљене речи. Но прекиде га ча Драгић. „Чекај, чекај," и он се накашља дваред три. „Та ја сам с новинама баш имао посла; ако ико, ја сам бапг имао. Кол'ко их ми је прешло преко руке, док сам их за толико година из дана у дан с поште доносио. Па сам млогу наметну чуо. Јеси чуо, ако хоћеш да будеш паметан, иди у паметно друштво. А ја сам баш био за мога века у лепим друштвима. Промен'о сам, Богу хвала, три натароша, а кол'ко кнезова ! Хој, хој! Па и сам сам читао сриске новине. Ал ме је свако и чествовао. Не к'о сад