Stražilovo

606

СТРАЖИЛОВО

као „Мачем копљем", „Суице јарко", „Ране моје", „Сватовац" и друге. Тај домаћи концерат урезао је дубок упечатак у душу свакога слушаоца, а понаособ Србина, те сви обасуше уметника похвалама и захваљивањем. „Још бисмо", вели „Просвјета" (број .35Ј, „само жељели и молили да г. др. Пачу скорим изненади и осталу публику у Сарајеву, те да једном и ј а в н о концертује". (Душан Јанковић*, некад коровођа Румскога певачкога друштва, свршио је, као што читамо у „Застави", у Прагу чешку оперну школу Пиводину с најсјајнијим успехом. На првом завршном концерту тога завода певао је „Укор" од Зајца, на другом каватину из „Фауста", на трећем у терцету и у дуету из „Ајиде". Публика га је од свију 120 ученика највећма. одликовала, изазивајући ганебројено пута. Критика вели о љему: „Успехом својим највише се истакао Душан Јанковић. Глас му се одликује ванредром свежином и силом. Пачин певања (Уогбга^) му је веома пријатан и пун осећаја, што нам показује добру школу певачеву. Глас му уме вешто да се нађе у свима регистрима. Високо с, схв избацује тако лако и снажно, е би човек мислио, да га пева грудним гласом. Најсјајнијег успеха постигао је у каватини из „Фауста.. ." С поносом бележимо све ово о нашем певачу и напомињемо, да је то први Србин, који је у стручној школи проучио до краја вокалну музику. Бавиће се у Прагу још до децембра, понда ће доћи амо доле, да концертује у Новом Саду, Београду, Панчеву, Сомбору, Вршцу, Митровици, и другим нашим ме. стима. (Ирма Савићева) свршила је, као што пише из Вршца дописник „Застави", с одликом четири разреда певачке школе у Прагу. 30. авг. певала је на 79. редовној беседи певачкога друштва у Вршцу арију из „Лукреције Борџије" у талијанском тексту тако дивно и еа осећањем, да је занела слушаоце, те је на опште захтевање отпевала по други пут „Расганак" од ЈосиФа Маринковића с истом сигурношћу и еФектом као и прву. — Том приликом с правом се тужи дописник на редаре, што игранка није отворена с гајдашким колом, кад је то увек до јако било. Та, коло и гајдаш још једини су нам српски остаци на нашим игранкама. Па зар и Вршац да их напусти??

КЊИЖЕВНЕ БЕЛЕШКЕ — У данашњем броју доносимо у преводу М а р к а Ц ар а величанствени спев Талијанца Фоскола „О г р о б о в и м а" па том приликом саопштавамо овде напомене, које нам је преводилац заједно с преводом послао, да и њих саопштимо. Напомене те сведоче темељну студију преводиочеву а одиста су јасно и занимљиво — као што то већ Цар зна написаие. Ево их од речи до речи: Говорити овдје о литерарној вриједности Фосколова пјесничког рада и у опће о важности његова положаја у италијанској књижевности, могло би изгледати с моје стране као нека излишна а#ектација; не с тога можда, што је о овом италијанском Пиндару било досле много говорено у српској књижевној журналистици, него просто с тога, што данас није могуће ни замислити ијоле литерарно изображена Србина, којему не би био познат, барем рег 8пшта сарНа, Фосколов књижевни рад и његово значење у италијанској литератури. Али ако би могла изгледати неумјесна књижевна прелекција о Фосколову „животу и раду", неће, мислим, никако бити сувишно десетак ријечи, ради бољег разумијевања, о овом величанственом спјеву „0 гробовима", који сс ево указује по трећи или четврти пут у српској одори, а о њему је до

сада, у име илустрације, било посве мало пгго казано. Уз то неће згорега бити, ако коју додам и о узроку овог трећег или чегвртог пријевода. Кажем трећег или четвртог, јер су мени Фактично позната само два иријевода ове пјесме на наш језик, т. ј. онај мог уваженог пријател>а дра Т о м а н ов и ћ а, штампан у „ Јавору" г. 1883., и онај иопа Б у з о л ић а, такођер Далматинца, који је угледао свијета у „81 оу1пси" г. 1879.; а, како ми кажу, има још и један четврти пријевод неког Свиловића, који мени барем није никад до руке допр'о. — Нећу да се обзирем' на специФичну вриједност двају ирвијех превода, али мени изгледа као очита мана, што речени пријеводи, поред све шкртости својијех тумачења на дну ступца, нијесу били попраћени кратком илусгративном биљешком о значају самог спјева и о његовој књижевној цијени. Кад су Италијанци нашли потребито, да у новијим издањима умноже опћа тумачења, а то ради особите нарави овог пјесмотвора, у којем се преплијећу и укршгавају најразноличнији појмови и догађаји, те чији смисао иостаје, без разјашњења, на некијем мјестима нејасан, или барем сумњив, и најоштријем уму; тим је више требало, ја мним, снабдјети згоднијем прословом и обилатијем нотама пријеводе на туђ језик, већ с тога, што у пријеводима, ма да су и најбољи, мора дјело да увијек нешто изгуби од своје изворне јасноће. Како би дакте српски читалац нриступио што приправнији Фосколову ремек-дјелу, покушаћу ја, да овом приликом, ако ће и дјеломице, том недостатку доскочим. У то име, да саберемо најприје у кратко главне мисли и догађаје, које је Фосколо у својој пјесми развио. Пјесник ставља себи питање, да ли посмртна пажња и чашћење гробова помаже мртвијема, и одговара, да је човјеку, кад му нестане свију сласти, које живот красе, слаба хасна од надгробне плоче; над гробом престаје свака нада, а вријеме, које све руши и преобража, сатире и гробове. Ииак, ако раке не помажу мртвијема, а оно могу доста помоћи живијема, подржавајући у њима слатку обману, да ће и мртви живјети у памети својијех и бити предметом њихове пажње Само ко за собом не оставља пријатеља, нек се не нада помоћи од рагсе. На жалост, данас ни честите душе не могу да се тјеше мишљу, е ће их по смрти његовати пријатељи и сродници, јер нови закон триа у једну те исту гомилу гробове одличнијех људи и гробове зликоваца, а отимље их уз то милосрднијем погледима својте. И тако се догађа, да је врли пјесник и узор-грађанин Парини сахрањен норед каква објешењака, који се растао са злочинствима на сгратишту. Закон нечовјечни, који се одмиче од најстаријих традиција; јер његовање гробова постоји, откако се год људи просвјетом разлучише од звјеради. Стари Грци и Римљани гајили су спомен својијех покојника у мириснијем луговима од чемпреса и кедара; њихова гробишта бјеху праве слике земаљског раја. Хришћани, напротив, стадоше копати своје мртве по богомољама: отуд разне болешћине и страх од ноћнијех авета. Данас Инглези, у својим предградским перивојима, т ^кођер дивно мртве његују. Обреди су то и обичаји врло честити, али, на жалост, покваренијем народима сувишни; јер само благородне душе могу да од врлијех покојника изглед приме. Та поквареност влада данас и у „лијепом италском краљевству". При таковом опадању грађанскијех врлина, ја бих се задовољио (закључује пјесник) са чеднијем и мирнијем гробом, гдте да пријатељи узмогну доћи и размишљати о мом слободном мишљењу и чуствовању. Благо дакле теби, Фиоренцијо, не толико са твојих природних украса и љепота, ни с тога, што је у теби трепавице расклопио велики Данте и Петраркини родитељи, ама поглавито са споменика славнијех људи, које храниш у