Stražilovo

Б р. 40.

СТРАЖИЛОВО

637

жество сербско подићи Карађорђевића а сина МилошевогЂ опростити се, кога са освете за обиде Господииу Родителго н&говом нанешене опростити, а друга му је користЂ та бнла, што се е надао, да ће при дванаистол г 1;тном уноуку Карађорђевића и далЉ Нам4стником кнлжевскогЂ достоннства остати, и свагда Карађорђевом фамил10м почествован и одликованЂ бшти. Онђ е захтевао, да се и еданг фондЂ за то одреди. Изђ овогђ истогђ побуђенл соизиласу се и остала господа са нг.име, и да би нам'ћренге свое у д '1'.иство привели, потребно имђ е бнло, да се кодб народа, посредствомЂ кога су онн изборЂ учинити нам'1'.равали, о симпатги" н&говои о фамил1и Карађорђевои ув'1'.ре. Те на. таи конацЂ сђ почеткомђ месеца Септемврга прошле године, пошлго неку комис1го међу народЂ, подт. изговоромЂ, да уста†толкуе, а у стварн да Обреновића оцрне. Она е имала гго таиггом упутствоу Вучића и таи налогЂ, да таинимЂ д^иствгама попечители внутреггни д г [;ла ђорђа Протића, кош се лвно нам'1.ренгго нбиховомђ противго, у трагЂ уђу, како ће га лагше моћи са попечителБСтва дигнути, и ово свомђ едномисленику Стефану Стефагговићу, садашн ј,мђ "попечителго правосоудгп, вроучити, и тако народт. на свого роуку обрноути, а ггоггечителство ггравосоудгл нбиномђ партизану Лазару Теодоровићу предати. Комисгн ова састолла се нзђ члена сов'11та полковника Лазара Теодоровића, шефа гарнизоногт. воинства Илге Гарашанигга, и члена соуда окроужгл БеоградскогЂ Максима Ранковића. Но докђ е она нека окроужгл обшнла, и ташгимЂ наговаранФ .мђ троудила се за Карађорђевића нредработати, и са фамилшмЂ Обрегговића омразити га ; докђ е међу тимђ властЂ полицаина, кол е у роуцн попечителл вггоутрени д'ћла, ободренгемЂ ове комисге излазити почевше неке папгквиле похватала, и пашквиланте на соудт. притегла, и докђ е ВучићЂ и СимићЂ, гд г 1; су годђ дошли, устмено, а Аустргискги правдосло†1ованЂ ХаЏИћЂ, позваггЂ моимђ Господиномђ Родител г ћмЂ да сад'Љиствоуе овд 'ћ у писанго гражданскогЂ законнка, и писмено и устмено подвиге Карађорђевића хвалјо, докђ е паипосле АврамЂ Петронгевичв Богориду, Аитићу и осталимЂ својимђ познаницима о ггам'ћренгго нбиовомђ у ЦариградЂ писао, и тиме путЂ код Порте НЂима уравнавао, дотле е већЂ приснћло у Сербгго извћстге о наименованго момђ за кнлза сергг(Свр1 скогђ . Б'ћстЂ ова д г 1>иствовала е на све, кои су противу мене игнли, као громЂ, а на оне, кои су се томђ противили, и коги су дотле разна гонешл терпити морали, благод г ћтелно, коимђ е мегги привержена страна почела изтраживати и гонити оне, кои су после извћстгл о момђ именовашо, за кшгза, гтротиву мене роптали, и лгоде, да Карађорђевића ишту, наговарали, и тако е властЂ полицаина на одговорЂ притегла некогЂ Цукића изђ Сенице, окружш КрагоуевачкогЂ. Но почемЂ су се ови о раду свомђ одали, и поштое жица танне већЂ уваћена бг.гла, водећа източнику, одкуда е цћла ова интрига извирала, довела е застрашену страну Вучићеву у Совћту, у комђ се не мало число едномисленика налазило, до тога, те е месеца Декембрга 1839. гтопечителго вноутрени дћла наложила, да сва далл о томђ питанл, ради ггредупређешг далг.и неприлтности, до доласка кшгза престану. Но наилепше е то, да е ггри томђ изслћдовашо гта лвностђ изишло, да е ВучићЂ са КарађорђевићемЂ уговорго, да онђ, кадЂ кгтлземЂ ггостагге, доужанЂ боуде за десетт, година половину плате свое устуггати нћму, а онђ да » међу опе ноделгое, коги су му у дћлу овомђ помагали, а за садЂ да се изђ гтародгге азгте саразмерна соума гтодђ именомЂ заима узме, а Столнђ СимићЂ примго е на себе ролу занмодавца у Сов'1'.ту на две године педесетт. тисоућа червенихЂ доуката, и то безЂ лихве, гга кое су и остали членови совћта пристали, мислећи, да опђ ову соуму за распространегтћ свогђ коупечесгсогЂ кредита требоуе, ерт. е ггодђ тимт. уговоромЂ залмЂ и тралгенЂ, и кадЂ е тект. таи новацЂ подигноутт. бно, одггравилое Намћстничество горшо комисгго у народЂ. После оногђ рћшенл Совћта нрестала су д'1;ла изслћдовашг о томђ, гто по краткомт. времену и то први дагга мћсеца Лноуарга дознало е централно правителство, да су већа частЂ жителл окроужгл КрагуевачкогЂ наоумили, кадт. у Сербгго приспћмЂ, иреда ме изаћи и силомђ ме иринуде, да се у КрагуевацЂ свратим, ту централно нравленге установимт. а у Београдт. да не идемЂ. И боудоући се е осведочило, да е самЂ НачалникЂ истогђ окроузкпг сђ народомЂ у споразоумћнгто, то попечителг. вноутренни д г ћла ђорђе ПротићЂ, на кога е противна страна подозревала, да е све то сђ нћговимЂ знан '1'. мђ удешено, истогђ Начелника у БеоградЂ довести даде и соуду га преда. ће се.)