Stražilovo

630

ста) радио какве ступце за ограду на степенидама, или ноге од каквог великог стола за државни намештај ком чиновнику, за који је посао требало читаво брвно У таквом случају не би никако могао један човек окретати, и слали су обично двојицу, мене и јога једног племића, Белкина. После тај посао и остаде на нама читавих неколико година, кадгод је само требало окретати точило. Белкин је био слаб, болегаљив човек, још млад, но болестан од прсију. Дошао је у заточење годину дана пре мене. са још двојицом другова, с једним старцем, који се за све време заточеничког живота и дан и ноћ молио богу (са чега су га ариштанци врло уважавали) и који је још за моје време и умрво; и с неким другим, још врло младим човеком, свежим, руменим, креиким и одважним, који је Белкина, клонулог већ на по ггута, донео до заточења на кркачама — што износи својих седам стотина врста. Вредило их је видети, како су гинули један за другим. Белкин је био човек изврсног образовања, племенит, нарави великодушне, али болешћу измождене и раздражљиве. И ја и он могли смо којекако да изидемо на крај с окретањем, а и занимало нас је у неку руку. Поред тога посла могао сам да се крећем дивно. Него сам особито волио, да чистим снег. То је бивало обично после сметова, а досга пути и преко зиме. Така једна бура је знала за дан и ноћ да завеје по неку кућу до половине прозора, а кадгод богме и сврх стрехе. И кад пређе та салахука па пригреје и сунде, иждену нас по читаву гомилу, а понекад и по читаво заточење, те одгрћемо сметове државних здања. Сваки добије по лоиату у шаке, свима одреде, колико да се сврши, по некад богме и толико, да чисто не би веровао човек, да ће се смоћи —• и тада се сви сложно лаћају посла. Снег још прхак, тек што се слегао, а по врху малко и примрзао; лопата све клизи, а по њој се чисто слажу велике грудве, које тек у тренутку видиш, како се разлећу и десно и лево и још се у зраку нретварају у блеиггави прах. А лопата тако лепо и згодно упада у ту белу масу, што тако блегати на сунцу, да .је милина. Тај су посао радили сви ариштанци весело. Онај свежи зимски ваздух и пријатно кретање распламти их у часу. Лепо се види, како су све веселији и расположенији и наједаред чујега, како се разлеже смех, довикивање, досетка. У један мах полети понека и грудва и ту сад на-

Б р . 40.

стаје грудвање, на што, разуме се, ионеке мудрице ударе у приговарање и нсовку — и те се игре нису ни свршавале друкчије него псовком. Мало по мало почех ја да распростирем и круг свога познанства. Ја управо нисам ни тражио познанства; био сам јога удиљ неспокојан, мргодан и неповерљив. Познанства моја дођогае некако сама од себе. Ирви и први посећивао ме. Петров. Велим „носећивао" и наглашујем ту реч. Петров је живео у посебном одељењу, у касарни најудаљенијој од мене. Свеза између нас очигледно није могло бити никаквих; а и иначе не бијаше, нити могаше бити, ничега заједничкога међу нама. Па ипак Петров у то време као да је неком дужногаћу својом сматрао, скоро сваки дан доћи ми у касарну, или сретати се са миом о одмору, кад сам се ја обично гаетао иза касарне, што удаљенији од свију. С почетка ми је то било ненријатно. Но он је некако дотерао, да су ми његове посете постале пријатном забавом, и ако он није био бага бог зна како дружеван и разговоран човек. Био је кругаељаст, умешан и окретан; лице му било доста пријатно и бледо, а широке кости на лицу испале. Поглед му је био одважан, зуби бели, чести и сјајни, а у зубима је увек имао макар зерицу трвена дувана. Жватати багов било је у дупга многоме заточенику. Петров је изгледао млађи него гато је. Било му је око четрдесет, а ио изгледу нико га не би држао за старијег од тридесет година. Са мном је говорио за чудо отворено, држао, да смо обојица од једне сорте, то јест, и један и други уредни и деликатни људи. Ако би, на прилику, осетио, да бих ја да сам сам, он би ме одмах, проговорив минут два са мном, оставио, захваљујући ми се на пажњи, гато, разуме се, нигда није чинио, нити би се тиме ико у затвору могао био похвалити. Занимљиво је, гато је таки исти одногаај остао не само у те прве дане, него и читавих неколико година после тога, нити се икада приближисмо већма један другоме, и ако ми је у истину био врло одан. И ја ни данас не могу да будем паметан: гата ли је он уираво хтео од мене, и гато ми је долазио сваки убоговетни дан? Истина, десило се, да му се после дала прилика, те ми је нешто и украо, али је он крао некако несвесно; новаца није скоро нигда искао од мене; очигледно дакле, није долазио ни ради новаца, нити из каквог му драгог другог интереса.

СТРАЖИЛОВО

(Свршиће се.) __