Stražilovo

642

СТРАЖИЛОВО

В р . 41.

доводи, и пресушују источници, који су им остали од старих! Криве ми те, да си непомичаи, а заборављају, куда се чак одмакло румено винце твоје, које је славно разгласило име твоје, и које је небројено пута распалило и ледена срца и понело их ка жељи нада све жеље парода српскога — к ослобођењу и уједињењу!

МАЛИ (по в. ек што на свет паде, зла га судба згоди: Умрла му мајгса, што га малог роди. Што да живи дете, кад већ умре мати, Само друга мајка, да се више пати! Млад му о*?ац, шта ће ? — другу у дом води; Сирото детенце у з'о час се роди! Али драго небо пропасти му не да, Узео га к себи његов стари деда: У старца је рука и слаба и сува, Ал нежна и мила, да сироче чува. Кад младост отпириш с ружичасти снови, Пред тобом с' отвара опет живот нови, Ниси више оно, што си негда био, Ал си лаган путник, кој' је сваком мио, За кога се многи невољник прибија, Кад га у зле дане несрећа повија; Око тебе стоје све дечија лица, Хиљаду те моле склопљених ручица. Доста је у свету себичних и кривих, Добро је да неко и за друге живи; Да у вве дане и бедне и црне Не^да милосрђу, да навек утрне; Да са горских виса дотера јагњешце, Да"заложи млеком малено детешце. Свет је жељан срца,- што љубити учи, Које брани, не да,_ да се други мучи, Срца, које не би, старачко ал врело, Са страхоштоваљем послужити хтело. Чисто б' рећи смео: Бог је тако хтео, Те старачкој души женско срце дао, Кад је место мајке деду изабрао. Тако Павле поче Живет' к'о сироче. Уз њега је само стари његов деда. Очицама крупним у свет широк гледа. Хтео би и зборит', ал узалуд куша, Јогуница језик не ће да га слуша.

Неготине, Неготине, кито цвећа, дико успомена, кућо мила драге деце моје, ти ниси велик ни бројем ни простором, али си у благајницу српске историје уложио више, него ма који град српски! И то ти је дало право иа вечито наше поштовање! Слава маленкости твојој, Неготине драги! Хвала деоници твојој, Неготине славни!

ИАВ ЛЕ игу). Прави божи анђо, што по земљи ходи, А деда промис'о, што га руководи. Дете је прозорје — румен златна, жива, А деда вечерње, што зору ужива. А дедин је дворац пољско добро неко, Кроз шуме јГпоља види се далеко; ,Тако је далеко, аох мили Боже, Једва детињ поглед сагледати може. Пољана се цветна зелени и шири, А свеж поветарац из шумице пири. До куће баштица, у баштици цвеће, II сав мирис благи, што туда облеће, Плаво небо, поље, шума и шипрази Све то нашег Павла милује и мази. А највише цвеће, које балсам лије, С човеком се дружи, а пакосно није. Малено оканце шта да гледат' почне Да ли крушке жуте ил јабуке сочне? Ил ће стазом чистом мало даље поћи? Јест, малина густа не да даље проћи. На обали врба криви поток скрива, Кроз клонуло грање вода се прелива, Сад опазиш плаву, сад белчасту пругу, А птичица пева у зелену лугу, Химна јој се сретна тако слатко ори. А поточић доле у трави жубори, Лишће шушти, трепће тако тихо — тајно, Кроз'грање се види оно е.унце сјајно, У чаробну све се хармонију слива, А азурно небо озго се прелива. Та пебесни отац појета је стари ! Како само вешто и сљуби и спари: За чим срце чезне, и што оку годи, Све то једно с другим допуњује, сроди. Цветови су Павлу најбољи другари, За то их и сади његов деда стари. Како га је лепо, кад данак ослави, Видет' поред дејке на зеленој трави!