Stražilovo

Б р . 45.

СТРАЖИЛОВО

707

тихо огледало. Око весла се пођоше ширити кругови по води. Близу филагорије преста Ернест да весла. — Ернесте, пази! — зачу се глас Ореховљанскога с обале. — Чун се може лако преврнути. — Немајте бриге, стриче! — одговори Кленер, а глас му узе дрхтати, па настави тихо: — Јерма, већ је време, да нас дво.је знамо, на чему смо. Теби није тајна, за што ја долазим у ову заветрину. У овој словачкој дивљини расте красна ружа. То си ти, Јерма! Моји родитељи желе, да се ја ожеиим, а то је жеља њихова живота на измаку. Кленер заћута. Јерми паде на памет догађај онај са псом и Маром. Гроза прође мирисним, рујним телом девојчетовим. — Али на што да мерим речи? Ја те љубим, Јерма. Испред града ме вуче твоја лепота у пусте Ореховљане. Хајде са мном у живот из овог мртвила. Наде момак на колена пред Јермом, на је дохвати за облу ручицу. Срце у девојчета закуца гласно. Она, до душе, осећаше, шта хоће Кленер код њих; али јој се предеси на љубавној изјави првој у животу. Поли је крв по образима, било силно заигра. — Хајд'мо на обалу! — рече на један мах Јерма у страху. — Само кад ми одговориш, душо моја, моја мила Јерма. Чуи удари о степеницу филагорије на сред рибњака. Трска зашушта. Јерма искочи из чуна на поље. Чун се одби. И она се сама обре на степеници. Утрчи у филагорију. Ту падне на колена и обори главу. Гори јој рука, где је Ернест ухватио. Никада није тако што осећала. Дође јој пред очи озбиљно лице Мате Мраза. — Немој да се тако шалиш, — кори је Ернест, а стао с чуном до степеница. Глас му беше одлучан. Јерма дође к себи и врати се у чун. — Кући, децо! — викну с обале Ореховљански. Хоће да спава. Док длан о длан и чун се нађе уз обалу. Ернест изведе Јерму из чуна, држећи је око појаса. Целу ту ноћ Јерма не склопи ока. У јутро рано дође јој мати, па јој јави, да је Ернест проси. Стара се тешила просидбом том. Удаја ће, као мисли, бити лек плебејској болести Јерминој. Кленер је властеличић, сћетаПег. Шта да се још чека! Јерму није то изненадило. И опет је побледила. Велике јој очи изгубшне сјај. Просте детињске црте се постарише. Сакри главу у бело узглавље, а дуге витице снустише се низ одар! Тихо се заплака.

Мати се теши. Мисли, све је добро. Оде и посла оца. — Јермице, јавио ти се младожења, — рече стари нежно. — Иротиву њега ми немамо ништа Чекамо само још да ти кажеш: „Хоћу"... Но, но, Јерма ; што плачеш? Буди ти паметна. 'Га, ви се познајете већ од детињства. Окај се плача! И стари метне своју руку кћери на главу. Она ухвати његову и ватрено је пољуби. — Ех, чему то, Јерма! Умири се! И Ореховљански се пожури на поље. Није никад био пријатељ сентименталности. Пред душом Јермином спустио се мрак. Она не .зна излаза. Не познаје себе, своје срце. Ум јој не беше тако прекаљен, да би могла да створи своју вољу. Нема још своје воље нити моћи хтети или не хтети. Образовање телесно не корача увек с образовањем душевним. Ернестово питање је дошло рано. Јерма беше још безазлена. Кленерова изјава норугаи јој мир девичанских снова. — Като! — викну Јерма старој даји, — метни ми руку на чело. Ката послуша. — Хладна ти је глава, злато моје. Очи су ти мутне. Ох, боже мој! Страшно си ваљда снивала. Лежала си на левој страни. Не слушаш твоју стару дају. Морам ти скинути липова цвета с црним бибером. И хладан лист ћу ти превити на чело, голубице моја. — Отвори прозор, Като. — Боже сахрани и сачувај. Хладан је то јутрос ветар, а ти си ми лако обучена. — Отвори, кад ти кажем % — нонови Јерма жешће. — Па д;)бро, душо, добро; али то није здраво. — После ручка ћеш отићи господину учитељу. Гећи ћеш му, да га чекам за рибњаком под великом лииом. Не реци никому ништа о томе. Хоћу да будем с њим сама. —• По заповести, по заповести! Господин учитељ су разуман човек, познају сваку травку.. Имају и у стаклу пилуле за лек. Многе су већ извидали у селу. А шта ми тебе боли, анђеле мој ? Протискује ли те у прсима ? — Не говори толико, боли ме глава. Иди, не оклевај. — ћутаћу као гроб! Како бих се ја избрбљала!? — Остави ме саму, Като, — рече Јерма и покри рукама лице. Ваба изађе. На пољу озбиљно задрма главом. Па онда се окрену и метну ухо на кључаоницу. У соби тишина. Жао старици, јер је никад није још таку видела У кухини скуха крадом лекове. Па кад буду готови, прекрсти лончић и очита оченаш. (Наставиће се.)