Stražilovo

752

СТРАЖИЛОВО

нотпун камен мудрости него тек полован, није био потпуно еавршен него онако у полу само, већ се даде начинити још бољи и савршенији камен а тај Ке богме чинити још већа чудеса. То је тек прави камен мудраца. Међутим слабији и нечистији камен мудрости претварао је метал само у сребро. То је био лош камен, и они, који су таки тек камен могли створити, били су зацело полумудраци, ваљда тек надрикњиге. Потпуно сапршен камен мудрости не би само нретварао недраге метале у скупе, него би био и као нека свеопшта медицина; њега треба згодно размутити у течносги каквој па пити помало, па да се болан лечиш од сваке болести; таки камен и подмладиће те па ће ти и живот нродужити. Кад је дакле камен од таке грдне моћи, није чудо онда, што су толики и толики чезнули за њим и што су га тако силни тражили или како год направити желили. Није то тек нешто за старкељу

каквог, кад би се подмладио: дошао би човек те гунуо кап-две од размућеног камена па уједанпут други човек. Зар за тешког болесника не би камен мудрости била права утеха, па макар колико платио за њега? Шта и шта не би дао човек у тешкој болести каквој, да се опрости мука и да оздрави. Дао би све што има, све имање своје. Кад се дакле нашло тако срество, то је сасвим јасно, да је скупо морало бити. И доиста платили су многи силан новац, само да добију камена мудрости, ал га добили нису. Зато, што је камену оваком приписивана разна и грдна моћ, добио је он и различита имена; звали су га: црвени лав, велики еликсир, велики магистеријум, црвена тинктура и свелек (рапасее) у животу. Онај пак камен, који је служио само за претварање метала у злато ил сребро а све друго није био моћан радити, звао се још: бели лав, бела тинктура ИЛИ мали магистеријум. (Наставиће се.)

П030РИШТЕ И УМЕТНООТ. (Српско пародпо позорпшто). Прошле се недеље на нашој позорници до миле воље, без икакве конкуренције, башкарили Немци. Вилбрант, Мозер и Шентан, РудолФ Готшал, Гернер, ето та су петорица господарили репертоаром. Вилбранта је у уторак 10. о. м. заступала „Робијашева ћерка", Мозера и Шентана у четвртак 12. о м. „Рат у мирно доба", Готшала у суботу 14. о. м. ,,Пит и Фокс" а Гернера у недељу „Нови племић". Вилбрантова „ГНе Тосћ1ег <Јез Неггп Рађпсшз" у преводу уредника овог листа приказана је овога нута по други пут овде у Новом Саду. Први је њен приказ био 31. јануара 1886. И после првог приказа а и после другог окомио се један део критике свом снагом против н,е. Пре дке године оно гледао је Милан Савић — у „Поворишту" у броју 3. од годипе 1886. и у „Бранику" исте године у броју — да Вилбранта иачини смешним, трзајући му и черупајући ликове у том комаду до карикатура, а сад се у „Бранику" у броју 135. дигао М. Д—ћ. те је рад да докаже, да је Вилбрант у хајци за еФектом починио погрешке, које се не би смеле опростити ни почетнику а камо ли писцу његова гласа. Ма да изгледа, да уредник овог листа, ломећи копље за Вилбранта, себе управо пере и свој укус у избору комада за превод оправдава, то ипак не може пропустити а да са своје стране не изјави уверење, да је та новика на „Робијашеву ћерку" доста неоправдана. На размаграња Милана Савића, којима је Вилбранта том приликом мал те не с БирхпФајферком и Раупахом барабарио баш он, који још године 1877. оцењујући први приказ Вилбрантових „Младенаца" (сЦе УегтаћИеп) за тог писца вели, да је „елегантан драматик", да „му комади уживају ванредну наклоност од стране публике немачке" и да „му глуме одушевљавају свакога, који је пријатељ ваљаног песништва" (види Позориште од године 1877. бр. 8. стр. 31.), немамо места овде да се упуштамо, него смо у обрану писцу „Робијашеве ћерке" ради само на две три замерке М. Д—ћа осврнути се. И писац књиге „СгевсМсћке |Јег Деикзсћеп ^аИопаШегабиг с!е8 XIX. Јаћг)шп(1ег1;з, Лудвиг

Саломон, вели за Вилбрантову „(Не ТосМег <Јез Неггп Ра1зг1сшв", да тај комад „с1игсћ зеше з:ге11еп ЕвесЂе зсћНеззПсћ ретНсћ -дајгкк" али није зато импутирао Вилбранту грубе хотимичне несугласице. Да ли је са уметничког гледишта слободно било писцу нрема плану свом максимум 2исћ(;ћаи5 казне са 16 — не са 20 — дигнути на 30 година, то је још и сувише отворено питање, а да се и у т. зв. ЕтгеШаЛ-у може научиги стругати и рецкати — то је био тај занат, што је Фабрицијус у казнионици научио, дабогме не непрестано усамљен, као што се у комаду нигде и не каже, него се шта више спомињу сведоџбе о добром владању, које претпостављају саобраћај са претпостављенима и осталим робијашима — о том зацело нема сумње. Друга је чудна замерка М. Д —ћа, да је Вилбрант по позиву и положају евом био позван, да се стара за позоришни „хлеб насуигаи." Та он је био директор Бечког дворског позоришта, на којем није нужде улагивати се укусу публике. Ту је за леђи двор и позориште то има свој о д р е ђ е н рад те се не равна по овим или оним околностима. Што се пак тиче самог наслова, ту Вилбрант мора да испашта грех преводиочев — ако је т. ј. то грех. Наслов је оригиналу заиста такав, да ни из далека није „удешен да прави сензацију." Све у свему, „Робијапгева ћерка" Вилбрантова пије тако лоше замишљена и тако певешто изведена глума, као што ево критика код нас хоће. Боље само простудирати јој смер па ће човек видити, да је главна реч: племенити рад Џона Хауерда на поправљању ка знионичке системе и отклањање грозних и неправедних последица, које морају после одржане казне да сносе и они, који се истински покајали а желе надаље да буду корисни чланови друштва људског. То уважити на ће човек онда додуше ипак морати осудити али тек — много блажије осудити преватегнутост у еФектима. — Забавили смо се и сувише са тим „КеЦип^еп "МЦћгапсН 1 ^" те нам остаје још само толико нроетора и времена, да региструјемо, да је Готшалова лепа комедија „Пит и Фокс" сретно ирешла прву ватру овде у Н. Саду, те је сав ивглед, да ће се на репертоару одржати. САДРЖАЈ: Мој бата. (Свршетак.) — На смрт. Црта из српско-бугарског рата. Написао Вељо М. Миљковић. — Бура у ваветрини. (Наставак.) — О кневу Лазару. (Наставак.) — Бранич српскога јевика. — Камен мудрости. Извео Стеван Милованов. — Ковчежић. Позориште и уметност.

СРПСКА ШТАМПАРИЈА ДРА СВЕТОЗАРА МИЛЕТИћА У Н. САДУ.