Stražilovo

«1€Т 3.

оаоа^, НОУЖ? 1КЊИЖВВНО ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 48.

У НОВОМ САДУ 26 НОВЕМБРА 1887.

ГОД, III,

СВЕ САМ ЗНАШ! ПРИИОВЕТКА ИЗ СЕОСКОГА ЖИВОТА. НАНИСАО ИЈШЈА И. ВУКИЋЕВИЋ.

фке иде у напред. Корачаш у напред, ти?.ј иа но ураку лети у иапред, и време иде, "пролази. Чиии ти се, као да је јуче било, а опо једва се памти. И не приметиш, а лишће опало, окна се замрзла, а топла ти пећ мами озебле руке; па пољу мраз, крв да смрзне. Корачат но пртини; замрзнут снег некако чудпо гакриип. Прође дан, прође ноћ. Тако данас, тако сутра, и — ти бациш шубару у оџаклију, па накривиш сламни шешир; смиље се жути на њему, ти миришеш босиљак, а око тебе гаири крила бујно нролеће. Тако то један пут, тако други пут, тако непрестано, па . . . некако ти се гуњ оклембеси. . . Успрсаваш се —- аја! А оно те посуло иње но коси и бради и тек ћеш ио који пут иревући руком по седом брку, а око ти као кроз густу маглу гледи слике, што су ти давно на очима биле, па, да срцу муку скинеш, омакне ти се: »Некад, било је то поодавна.« Давпо! А као да ти је на очима. Па сваким даиом све даље и даље, док једном омркнеш, на се не пробудиш. Тако ти је то ! То никог не мимође. Слави Бога, ако имага кога, да ти славу очува Друго и шта ћеш? Кад опече лети звезда, па се пађем у густоме хладу, ил зими стегне мраз, а ја окренуо леђа пећи, . . . заборавим се, гата сам и како сам. Око ми превидело, на гата гледим, а памет ми се денула за очима, па час ил гледам, што ми је срцу годило, ил што није, тек слика слику изазива. Роје се читави низови, па . . . некад младо срце било, пробудило успомепа стари жар, . . срце се заиграло, ал снага напушта. Шта ћу, и године су! Баиг сам био као ово јако мој кићап; па-

мет ми је била за очима, па што ми је од тад и остало у иамети, тешко да пису године много избрисале. Све је у мојој кући било лепо; ако ћега

за рад, оила Је за углед,

ако за дооро, и

тога је било, ... за погатење, ... за све. И било би, да неко зло не навали, те и кућу да растури и нас осрамоти. А да кажем, да му је клица била! Но некако, да човек посумња, е има нечега, што ти злом прети, да стрепиш, кад омркнеш, како ће ти јутро осванути. Право кажу бабе: чини су! А опет, ко може у то веровати? Бабо ми и нана лепо се слагали. Кад је било за рад, радили су обоје с равним напором; кад за договор, саветовали се као људи, пити је нана знала за прекор, нит он њу чуо, да се развиче. Била му је и жена и друг, како и треба да је. И с нама је лепо поступао; не велим, да нас је миловао, к'о што има; али ја не запамтих, да ми је нога пропала кроз опанак, или да ми је вирио лакат кроз памуклију. Кућа нам је била, где је ова јако а били смо сами, па сад ово, гаго има стаја и зграда, после смо доградили. Кућа нам се по имаћу рачунала у средње; нит је преливало, нит је ваљало много доливати. Ако и није да се брагано уплесниви или сланина ужагри, а оно ни да се но комгаилуку мољака. За две куће од нас била је кућа неке удовице Савке. Говорили су, да се млада удала, на за мало остала удова; а лепа к'о уписана. Ја лепгаег чељадета нисам ни до тад ни од тад видео. Тегако ти је ока одвојити од ње. А кад је близу тебе, све те од ње нека ватра | сажиже, а лепо не би осетио, да у пламену