Stražilovo

Б р . 50.

787

— Шта није, кад је тако, — каже нана. — Где се једном може двоје урадити, а тако различно? Во се не хвата у јарам и преже у рукунице. А тако је и то. Где би се могдо од плетиће игле нанравити гаиваћа? — Није — каже Савка. — Тако је — каже нана. — Не знаш ти, — каже Савка, — нигата. Нана погледа у бабу, а он се гради, као и да пије чуо. Ама смео бих у гата хоћеш, да га је она опчинила. Зар би друкче и могао тако радити? Па опет чинило ми се, е и у њему нешто ври, као да се са собом бори. А није ни могло му друго бити; оно, или је свет изгубио памет, или да греши. Та двоумица му се и на лицу огледала. Тако бих ја рекао. . . Онече звезда, па зрак бије право у теме, мозак да проври. Ако није да се сагори под сунцем, а оно је да се угуши под заклоном. Мало крени, па да се у зноју окупаш; нит си пристао радити, нит се може не радити. Некакав ватрен ветар пири, чисто кожу прл,и. А кад се ватра скрије за брег, оживи све око тебе; ако није песме птица, а оно су по сву поћ те нрела, те седељке. Сваку би ноћ могао осванути. Ноћ у богата дивота. Начичкало се небо безбројним кандиоцима, а месец засветли као да си па дану. Свежина нека засипа ти груди, а осећаш да места нема, све да примиш. Измамило ме лепо вече, па изишао у гаљивик и пребацио ногу преко преплета на плоту, а лакат ослонио на проштац, те сама глава нала на гааку. Месец ми право у очи. Гледам ја, како се уплићу оне гааре у њега, па кад зажмирим, а оне се скупе; а кад уздигнем трепавице, оне као да порасту, — кажу оно: Убио брат брата. Звезде трепере и преливају, као кад прснега воду према сунцу . . . Лепота, да човек занеми гледајући! Ео може као Бог! . . После како месечина пала на село . . . и како се по дубовима чисто упалили врхови, а под њима густа тмина . . . а пекако се удубљује у њима, као да у грдну провалију гледага, а дна јој не видига. . . Са брега одблескује светлост, — на врху има голич, на као да си синију према зраку окренуо. Мисли ми се уплеле, па осећам, да немам снаге, да их размрсим, а свака ми је драга, не знам коју бих прво. Па како она, тако ми се и снага одлива; одилази к'о река, кад отиче и . . . да ми је тако умрети!

Занео се ја тако, к'о пред сан, а пеко гаугану мепи иза леђа. Обрпем главу. . . Преда мном стоји Савка. Узела котлове у руку, а у десно.ј држи обрамницу. Застаде, па ми зачкиљи у очи. Ја обрнух главу. — Што бленега? — рече. Шта каза, и како каза, не би јогп било вредно одговорити, ал ја рекох: — Гледам. — Бленега. — каже опет. — Чудио чудо — месец! Бадава ћутати. Не би ми дала мира до зоре. А нана ми говорила: «Склањај се,» вели, «од ње». Да спустим ногу, а опута од опанка закачи ми се о наплет, а ја руке опустио, те тако се занијао да паднем, —■ сама ми се рука дохвати њена скута, и он се подере. Кад цикну она и омаче мене обрамницом по потиљку, све ми звезде изиђогае на очи, засину нека ватра око мене; учини ми се, као да се низ брег котрљам и да се село на ме натрпава. И док ме негато притиште, па ме дохвати несвестица. Прогледам, кад ја у соби на постељи, а сав замотан у убрус, само што очима видим. Бабо се наднео на ме, а нана сва умрљана од суза. Бабо блед, као оно кад се нана разболела, јога и блеђи. Како су му очи црне дошле према лицу још црње. а цакле се као жеравица! Упрво поглед у мене и не трепће. Жив се ирепадох. Горе ми би од њега, но што ме она удари. Побојах се, што му ону увредих. Не могаде срце да одоли, пође ми суза као иикад дотле, а јецам и молим. — Ни . . . сам хтео, на . . . не ми. Она ста . . ла а ја . . . а ја . . . не знадох се . . . за друго ухватити но за њу . . . Не бих јој подерао, ... не бих . . . Кроз сузе видим како њему игра рибић на слепом оку, а у погледу све већа љутипа. Нремрвох лепо од стра'. Сузе више потекогае. — Не ће он теби, роде, нигата — каже нана, па се окрете њему: — Боји се, гато је ону увредио. Бабо се исправи. Какав је био, уплагаио би се од њега и Среја Костин, што се са сваким бије. Кад нана рече, чисто ми лакну, али опет почех: — А ја овако . . . а она овако . . . И не доврших а он јурну на врата. За њим и нана.