Stražilovo

СТРАЖ1Л0В0 ; Ш ЗАВАВУј НО?Ж? 11Њ1Ж1ВЈ ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

ВРОЈ 51.

У НОВОМ САДУ 17. ДЕЦЕМБРА 1887.

ГОД. III.

ПОСЛЕДЊА ЛУТКА. НОВЕЛА МАРИЈЕ С—ЕВЕ

(Наставак.)*

* * — Мама, ала је то некакав несносан лептир! Ужасно! — рече Нелка својој матери, чим, једном у вече, затворише за собом врата на уласку с улице, па се нађоше њих две саме у ходнику, као да је то једва и дочекала. А кад за њима служавка унесе у собу велику лампу, те мати доби прилике, да после тих речи Нелкиних загледа својој кћерци у очи, па види наоблачено лишце њено, искусном оку удовице од толико већ година не умаче ни онај тајни топли и зрачни одсев с душе девојачке. Дошле су са ужине од госпође Дабижићке. А допратио их до самих врата млади адвокат доктор Милан Савић. Роспођа Бајићка хтелаје, до душе, да пошље по кола, па да се с колима довезе до куће, јер беше и мрак доста пао по вароши, а ноћно осветљење слободне краљевске варотни, као што се у географији зове, вечерас је са свим изостало, по мудром решењу варошких изабраних отаца, да се гориво не харчи, кад у календару пише да треба да буде с вечери месечине, па владао се месец но календару, а владао се но својој ћуди. Истина, дакле, да је хтела госпођа Бајићка да што безбедније дође до своје куће, тим ире, што се месец, с опроштењем, те вечери био баш страшно узјогунио, па ни из радозналости да провири иза насртљива облака, што му заклонио бледо лице на пакост, можда, многом песнику, који га је очекивао. да под његовим благим * Почетак ове новеде изашао је у 39. бр. Таман смо дамо само на дан два, како би нешто изменила. Изненадан шетак. Своје поштоване читаоце молимо, да нас извине за ту

зрацима изнедри какав сопет с уздисајима (ах!) о својој несрећи, с неколико клетава (ох!) неверној .љубљеној, . . . али госпођица Нелка беше тако нестрпељива и срдита на тог »несносног лептира«, да не мога никако чекати кола, иего кад се још особито доктор Савић понуди за каваљера пратиоца, замоли и намоли госпођу мамицу своју, да се пешке иде. 0, то је, заиста, несносан лептир, тај млади адвокат, господин доктор Милан Савић! Цело време од Дабижићкине куће до њихова стана није готово ни речи проговорио с Нелком него непрестано и непрестано с госпођом Бајићком. -—- Радујете ли се и ви позоришту, госиођице ? То је све било, што је на њу адресирао, па и то тек уз гред. А овамо је за ужином седио до ње и баш њу прву и замолио, да их сме допратити до куће. Учинила се, као да га и не чује, па му није ни одговорила на иитање. И он настави разговор с матером, као да није ни тражио од кћери каква одговора. Па што се онда у опште до ње и привлачи, кад је. тако неучтив, те не види, да је несносан, што не ће да је увек, ваљда, уз њу?! — Баш је несносан! — опет Нелка матери, па скида дурно шептир с главе. Мати мало зажмурила, као да у себи и боље протумачи оно, што је тако јасно својим бистрим оком видила у очима Нелкиним, или зар да у оним светлацима, што човеку затрепћу у је почели штампати, замоли нас приповедачица, да јој рукопис случај хтео је, да нам је тек пре две иедеље могла дати сврмалу неуредност. Урсдник.