Stražilovo

ж.Ежттк&т: ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 52.

У НОВОМ САДУ 24 ДЕЦЕМБРА 1887.

ГОД. III.

У Т Е II

пољу је магла била нојца је обавила Својим велом густим.

Нит се где год звезде виде, Нити когод живи иде Улицама пустим. Покаткад се чује само Неки бахат тамо-амо: То је стражар ноћни. Ил зачујеш лавеж паса, Ил се ветар заталаса Кроз нокој поноћни. А у соби покој прави, Само попац што се јави, Ил што сахат куцне. А у пећи ватра жива Све силније јаре бива, Па тек каткад пуцне. А ја седим покрај пећи, Рад бих био спати, лећи, Ал ми се не дрема.

Па на ирошле дане мислим, И покашто тек помислим: Шта л' ми судба спрема? И у сети свећу гледим, Где са својим пламом бледим У ваздуху гори. Па се гронча, па се топи, И најзад је стењ сву попи, Па и он изгори. Црна тама све обузе, Ал ја другу свећу узех, И одмах запалих. Ох, тај појав, појав мили За један ме часак тили Сетнога разгали. Умрла ми беше нада, Па ме црна туга свлада За тим благом малим. Дивна беше — јесте штета Али шта ми опет смета, Да другу упалим ? Вл. М. .Топаиопић

ПОСЛЕДЊА ЛУТКА. НОВЕЛА МАРИЈЕ С—ЕВЕ (Свршетак.)

обра госпођа мама, иоштовања достојна госпођа Бајићка разапела све мреже и вигове, да улови у њих онога »несноснога легггира«, као што оно у оправданој срџби својој рече њена пунонадна госнођица кћерка за младог доктора Милана Савића, а сама у себи

мисли: »Тога несталнога врапца, који тако несташно скакуће с једпе прохе на другу.« — Сачувај нас Боже, какови су данас млади људи! — мисли Нелкина мама више пута сама у себи; али, као добар стратиг, пази, да јој ко и саму мисао не чује. — Не можеш их навући на женидбу као и медведе на мед. А има