Stražilovo

18

СТРАЖИЛОВО

Бг. 2.

Прикопчам дугме под грлом, па, корачајући, чекам још силнији ветар . . . Не чудимо се људима. И сама природа хоће да мучи човека неизвесношћу . . . Еао што осуђеник, са везаним очима, очекује куршуме у своје груди, и бројећи тренутке шапће: »Сад ће! . . . Сад ће! . . .« тако исто очекивах и ја, да холуј поново духне . . . Није ми мио, ал кад мора бити, нека буде, и то што пре то боље! Човек се за час прекали . . . И он духну, још силовитији. још страшнији. Ошину ме по лицу; продува кроз одело и ја се стресох, као да ми ко сипа хладну воду за врат . . . Сагох главу и, готово, почех касати... Онда осу снег . . . Ноче ме бити са свију страна; не знам, да л' га ветар диже са земље, да л' га обара са дрвећа или из неба пада. Очију не смем да отворим, јер ми трепавице пуне снега, него идем, онако, »на памет«, па где дошао! . . . — Ето ти сад! — корео сам самог себе. — Могао си лепо остати, кад те је човек задржавао, па, у топлој соби, при чаши рујевине а у лепом разговору слушати, како на иољу бесни. Али ти хоћеш кући; »не можеш да засниш, док главу на свој јастук не метнеш« ! . . . Ето ти сад! И, заиста, никад човеку није милија топла соба, него кад је далеко од ње. Да ми је ко, у онај мах, ма шта заискао, да ме уведе у топлу собу, не би ми било скупо . . . Холујина бесни све већма. Снег сипа као из вреће. Осећам лепо, како ми под ногама расту сметови; са лица ми цури зној и меша се са снегом, а одело ми сво побелело. Ја сам журио; час покасам час коракнем; очију не смем да отворим . . . У један мах осетих, да ме више ветар не бије. Исправим се, јер сам ишао погурен, отворим очи и погледам око себе: био сам у једном сокаку. — Хвала богу, стигох у Баталаге! — рекох задовољно. Одавде ми је пут много познатији. У овом заклону од воћа беше ми топлије и ја пођох лакше, бришући марамом зној, који ми беше лице облио . . . Идући тако учини ми се, да се развиди. Помислим, да се није почело ведрити? И дигох главу, Видех сјајне звезде, како трепере, и загледах се у њих. Но оне се иодизаху све више и више, док их пајзад нестаде у бесконачпости; само ме ситап снег бијаше но лицу и

отвореним очима . . . Одмах сам видео, да је то варка мојих засењених очију . . . Онет се смрче... И ја корачах премишљајући: да л' да се увратим где, да преноћим, да ли да идем кући? . , . Да се увратим где год, људи би ме примили, јер су све моји познаници. Али ко опет да их буни? . . . Ништа није горе него гледати, како се женскиње устумара тамо и амо, а човек опет, зевајући и чешући се, зове те невољно у собу . . . Дакле, да идем правце кући . . . Па опет — велика незгода! Још имам доста да путујем, а сем тога ваља ми прећи две јаруге веома стрмените и дубоке, а у ово доба има вукова и у селу а камо ли у јаругама . . . И таман бејах у највећем премишљању. кад чух, да неко, промуклим гласом, близу мене пева: „Ој Миљано, миље мо.. ,о...је...е... е!"... Још се отезаше звук последњега е, а исти глас заче бројеницу: „Кити, кити, „Сад ће бити! „Попуцаиге жени нити. „Немој мене, жено, бити! „Купићу ти нове нити „И са тобом уводити!"Онда опет јекну песма: „'Ајде, Видо, да видимо о...ов...це!"... „Видићемо, кад недеља до...о...ђе!"... Познах, ко је; само се чудих, од куд он овде. — Љубане! — викнух. — О-хо-ој! . . . — одазва се. — Јеси ли ти? — Ја, ја сам. — Где си? — Е-е-ево ме! Пођох за гласом и на скоро видех га, где стоји уз нлот. — Од куд ти овде ? — А . . . а . . . а ... јес' ти го-го-госнодине? — Ја сам, Љубане. А од куд ти овде? упитах по ново. — До-до-до-дош'о! — рече он. — А кад си дошао ? — Ј-ј-још да-да-данас. — А шта радиш? — Ни-ни-и-ишта! — Како ништа? — А . . . а . . . а . . . нијем! . . . — Хоћеш ли кући ? — Не-нећу!