Stražilovo

Бг. 7.

СТРАЖИЛОВО

107

Италију је он љубио са њеног благог поднебја, са њезине класичне старине, са њеног жарког сунашца и веселог живота. Ео се не сјећа у »Бепу« онијех заноснијех стихова?: „ ... I 1Јке 1зо зее Ље зпп зе1з, зиге ће'11 г!зе 1зо - тогголу, N0^ Ђћгои^ћ а птЋу тогпт^ 1:ткНп§' ^еак аз А <1гапкеп гпап'8 (1еа<1 еуе 111 таисШп зогго^, Ви15 ч*п1;ћ а11 ћеауеп 1}' ћппбеИ 7 ; 1зћа1з с1ау лу Ш ћгеак аз Беаи1зеои8 аз с1оис11е8, пог ће 1огсес1 1о ћогго"\у ? Тћа1з 8ог(з о^ ^агЉт^- сапсПеК^-М "^ућшћ бттегз Д^ћеге геек1п^' 1јоп(1оп '8 втоку саН^оп зјттеге." *) Божанственом осмнјеху италијанског неба треба захвалити за већи дио његовијех пјесничкијех умотвора, особито за »Дон Жуана«, његово најбоље дјело. С Италијом су скопчане најњежније успомене на Бајронов живот; њојзи је пјесник посветио најљепши цвијет свога ума, а италијанскијем љепотицама најбољи дио себе самога. Али је ипак најљепша страница његова жи') „Ја волим гледати сунце гдје залази, кад сам увјерен, да ће сутрадан опет гранути, не блиједо и кроз маглу кад треиери, попут угашена ока каква пјанчине, шго сгење; ама сунце на широком небу, како дан не би принуђен био да узајмљује свјетлост од градскијех Фењера, који почимл>у таман издисати, кад чађави Дондон поставл»а на вагру свој гнусни казан."

вота написана његовом смрћу; поред ове странице _све остале ишчезавају. И ту је опет Италија важну улогу играла, јер се млади лорд по иримјеру италијанских карбонариста за грчкијем ослобођењем занио бјеше. Испуњен божанственијем жаром родољубља и опчињен племенитијем идејалом славе, Херолдов нјесник не могаше да остане равнодушан према јуначкој борби, која се онда бијаше истом у Грчкој заподјела. Они храбри борци вапијаху свога Тиртеја. Марко Бочарис, сулијски Леонидас, позва у помоћ Бајрона. И Бајрон похита у Грецију; и жртвова свој живот јелинској слободи 19. априла 1824. Бајрон човјек, са својијем страстима и својијем пороцима, умрво је одавна; Бајрон умјетник, и ако још многа срца потреса, налази данас ријетко сљедбеника,; али Бајрон заточник слободе, Бајрон, који па.да за грчку слободу у Мисолунгу, такав Бајрон жпви и дан данас, и живјеће, док се год буде штовало узвишено човјекољубје, и док се год људи буду одушевљавали за најсветију од свију религија: за религију слободе!

0 КНЕЗУ Г АСНРАКЉА (Нас 'ј И знаш ли ти, Србине и српски сине, какав су суд изрекли о тој Пантиној расправи одређени од књижевног одбора оцењивачи исте расправе? Ако не знаш а ти узми 142. и 143. књигу Летописа М. С. и у првој прочитај 128. а у другој 146. и 147. страну, пак ћеш знати, шта се рекло за куријозну ту Пантину расправу — и даље ћеш још сазнати; каква је одлука на основу последње оцене донешена од стране књижевнога одбора дне 24. априла под бр. 47. г. 1884., и да та одлука гласи: „не прима се споменути чланак (то јест студија г. Панте о Константину Тиху) за Летопис." Студија та Пантина није се дакле г. 1884. примила за „Летопис", већ је враћена писцу и лежала је у чекмеџету Пантином све до 13. дец. 1887. год. Била је недеља и у 11 сах. држаће се свечана седница нове академије, у којој је именовани академик г. Панта имао бити проглашен за правог академика. По сахата преко десет већ је ту — а нове какве студије нема г. Панта, да ју чита о својој слави и нрослави — куд ће шта ће г. Панта, и убоги ђаво сети се

ЛАЗАРУ. И. Р У К А Р А Ц. вак.) оне своје несретне, од Матице Српске за Летопис непримљене и ненаграђене студије о Константину Тиху, коју је у чекмеџету прашина понала била, те ти мој Панта, убоги ђаво, потегни оне плаве полутабаке из чекмеџета, и г. Панта, у себи и по себи убоги ђаво, носећи главу високо с оним познатим плавим полутабацима под пазухом, дође у дворану, сиусти се на седало и — та ено ти, Србине и сриски сине, „Радикала" број 36. од г. 1887. па прочитај извештај о тој седници, из којега ћеш дознати, да је г. Панта у читаној на миг г. Чедомиља студији доказивао, „да је Константин Тегаа онај исти Владислав, син Стевана Првовенчанога, кога су с престола српскога збацили, и који је за тим, отишав у Бугарску, постао бугарским владаоцем." И премда је та Пантина теза тако луда, да луђе тезе нит је ко поставио, нит ће скоро поставити; и премда је г. Панта за укрепљење те од беса постављене тезе навео тако ништаве доказе, да се ништавији ни замислити не могу; и премда се мислило, да ће се г. заступнику председника академије и осталим гото-