Stražilovo

208

он сам а које су и други мислили да могу ставити на његову способност, куд и камо су ту способност превазилазили те су га довели до очајања. Срећа, љубимаштво, љубав, све му је то дошло прерано па га је сувише занело. Да би се пред самим собом и пред светом оправдао, свикао је тужити се на судбииу своју. Говорио је, како му дужности књижничарске — био је негде као књижничар намештен — дух иритискују, а сретни му домаћи живот како му сужава хоризонат. . Еј, да немам никаквих окова, да сам независан и сам на себе упућен," уздисао је чесго, „још бих урадио што велико, што би епоху начинило. Али ме убија та свакидашњост па да бих као песник бар нека полета добио, не остаје ми ништа друго, до ли да замислим себи Фатум, који се високо издигао над мојом јадном околином." Било је онда баш време јадомора и такозване расцепаности, два стања душевна, у која је Хајнрих Стиглиц са неким уживањем сам себе мамио. Годила му је та лаж, јер му је тобоже оправдавала нерад и немоћ, али га је и јела изнутра те га начинила плачевним, кукавицом у највећем степену. Теодор Мунт нише о њему: „Сиромах пријан наш створио се болесно дете, које се плаши смрти. Није умео више ништа сам за себе да уради, па кад би на путу дошли у коју варош а не би се одмах нашла гостијоница, где да одседну, стао би он на улици па би илакао. Како ли је то морало потрести Шарлоту! НТта је она очекивала од свога мужа, каква дела, какве песме, какву песничку славу! Гледала га је сад да осоколи наново па није ире мировала, док није добио допуст, новаца и доколице. Онда су отишли у Кисинген но и у том је купатилу Стиглиц остао исти. Одатле се врнули у Хановер до родбине али се Хајнрих Стиглиц и одавде вратио у Берлин исто онако јадан и изнемогао, као што се из Берлина и кренуо. Тада Шарлоги у највећој нужди и невољи дође са свим особена, чудновата мисао. 18. децембра 1834. сневао је Хајнрих нешто ванредно. У сну је видио своју жену, како је наједаред несгало у валима а он се у болу свом и тузи за њом тргао из досадашње успаваности те се латио рада. Шарлота је то схватила као опомену с неба. Уображена, силом несрећа, говорила је сама себи, мори и убија мога песника. Права ће га несрећа можда уздићи и одушевити. Можда! Страшна реч у овом случају али је Шарлота ипак на ту реч жртвовала себе. Решила се, да сама себи одузме живот, не би ли огромна туга за њом пробудила мужа њена из летаргије. Чудним је некако случајем она свом младожењи на дан венчања дала оштар мач као дар. Сад јој се учинило, да је то тако промисао божја удесила, те под увелим венцем миртовим потражи тај мач, да њим смакне себе са света. Теодор Мунт у књизи својој под натписом „Шарлота Стиглицовица - ' описује овако њену смрт: „Са беспримерном је мирноћом и умном бистрином уредила и удесила по нешто као газдарица. Било је пола седам у вече, кад је Стиглиц од ње отишао. До пола девет имала је још само каде. Извадила је и новце, што их је она чувала, па их је уз друге ствари метла горе на његов сто. Па онда јој је ваљало јопг урадити нешто важно, ваљало јој је њему написати неколико редака.

Б Р. 13.

Села је те узела велик табак јаке артије, на каквој иначе нигда није иисала. Мале цедул>е могло је после у забуни и несгати. Последњи ти ретци, што их је за собом оставила, написани су чврстом руком и необично велики слови. Неколико пута мора да се јако заплакала при иисању. На неким се речима виде трази сузама. И то је писмо метла на његов сто. За тим је узела свећу иа отишла у своју спаваћу собу, но најпре је још узела мач, исти онај мач, који је негда купила још као невеста. У соби њеној била су двоја врата, једна у кухињу, друга у предње собе Обоја је врата закључала и оставила кључеве у брави. У малој њеној одаји, у којој је скоро само њена бела постеља стајала, мора да ју је вечни мир, којем је ишла у сусрет, задахнуо крепким и утешним дахом. У свему, игго је ту урадила, нема ни трага нренагљености или силовитости. Било је то чисто дело човечије воље, то је дело она извела са највећим достојанством своје самосвести. Метла је свећу на умиваоницу па се стала свлачити. Најпре се умила, обукла чис/гу белу спаваћицу а по глави се повезала белом марамом. За тим је, као иначе, легла у постељу па је ту грозно сигурном руком забола мач управо посред срца. Мач је из ране опет извукла па га метла крај себе у постелји. Десном је руком покрила рану а ловом је бели чаршав повукла себи до врата; главу је завалила натраг ујастуке, па је тако мирно уснила." Сав се свет згрозио, кад је чуо за ту смрт, а то већ и с тога, што у првим тренутцима страха и ужаса иико није знао да одгонене узрок и разлоге. Свашта се о том нроносило, док нису много доцније дело њено, њену жртву разјаснили носледњи њени ретци, који овако гласе: „Несрећнији већ ниси могао бити, војно мој! Али можеш постати срећнији у правој несрећи. У несрећи има често чудноват благослов, тај ће зацело сићи на тебе! Нас смо обоје иатили; ти знапг, колико сам ја свагда подносила. Не пребацујем ти, јер си ме волео и чувао као очи у глави. С тобом ће сад бити боље, много боље. Зашто ? Осећам то а немам за то речи. Састаћемо се нас двоје некада, слободнији, без окова. А ти ћеш се ту још ишчаурити из немара те живити у свету као вредаи радник. Поздрави ми све, који су ми били мили и драги и који су мене љубили. До века твоја Шарлота. Немој да се покажеш слаб; буди миран, јак и постојан!" Те су речи њен тесгамеиат, тестаменат најчистије љубави. На жалост није тај тестаменат ни од какве вајде био за Хајнриха Стиглица. Ако у аналима немачке књижевносги име његово и даље живи, није то са његових несничких створова, него са тога, нгго га је љуба му крвљу својом искупила, да му се име спомиње. За његове се иесме давно већ више не зна те само. још у старим изанђалим алманасима и цветницима искрсне по која песма из његових „ВПДег сЈез Опепкз" или која друга. Стихови Хајнриха Стиглица немирно, као но сенке, прелећу преко зида оног времена те не остављају за собом јасна трага. Шарлотин лик напротив чист је као сунце и озареи необичним сјајем. ГБена је смрт тадашњу омладину немачку истргла из социјалне лажи јадомора и расцепаности те је из крви њене никао нов, здравији и једрији нараштај.

СТРАЖИЛОВО

САДРЖАЈ: Анђео туге. Песма од Војислава. — Дух времена сад је таки! (Наставак.) — Питаш ме . . . Песма Јосипа Берсе. — Забављачица. (Наставак.) — Д&Р- (Нарциса Жмиховска.) С пољског превео Рајко. — О кнезу Дазару.. (Наставак.) — Љстак. Књига о магарцима. (Раз Висћ (1ег Езе1 уоп Сг. М1сће11. Јепа.) Од М. К. — Ковчежић. Књижевне белешке. — Смесице. „СТРАЖШЕОВО" ивлази сваког четвртка на читавом табаку. Цена му је 5 Фор. а. вр. на целу годину, 2 ф . 50 н. на по год., 1 ф . 25 н. на четврт год. — За Србију и Црну Гору 14 динара или 6 ф . на годину. — Рукописи се шаљу уредништву а претплата администрацији „Стражилова" у Нови Сад. — За Србију прима претплату књижара В. Валожића у Београду.

СРПСКА ШТАМИАРИЈА ДРА СВЕТОЗАРА МИЛЕТШћА У Н. САДУ.