Stražilovo

Бг. 23.

СТРАЖИЛОВО

363

дерман, да је та тврђава можда идентична са градићем 8отодукаг близу места ЈЧаду-бгод-1^ак. — Бакић је касније постао и поседник добара у Штајнамангеру. Осим тога зна се и да је било српских насеобина на Коаањском иољу око данашњег Каромаг-а.

Из овог, што смо мало час рекли, може се видети, да су се српске насеобипејош уночеткуХУ!. века протезале од Олавоније па чак до самог центрума угарске земље. (Наставиће се.)

СЛИКЕС ПУТА. ОД МИЛАНА САВИЋА.

II. На Дунаву, Еод Базијаша ме остави последњи познаник, мој стари друг ђ. Ц., који је железницом наставио пут до Вршца; ја сам се нак пустио даље низ Дунаво све ближе новом завичају свом. Било је још рано у јутру; јесење доба утицало је већ на све стране, и с магнетском снагом извукло ми горњи капут из сандука. Шетао сам се по крову, и кад се лађа отисла од обале, поздрависмо се још једаред, ђ. Ц. и ја. Сад сам сам, јер не познајем ни живе дупте ио овој великој, покретној гостионици, која се званично зове пароброд. Као сваког, који иде новом позиву на сусрет и који се таман растао с иоследњим познаником, тако спопаде и мене неко жалостиво осећање, које једва разгони јутарњи поветарац. Но поред поветарца и разноликог предела, растера ми суморне мисли још и нека чудновата појава. У жутим опанцима, у шареном, коцкастом оделу, закопчан до зуба, шетао се, или боље рећи, јурио је по крову неки плави господин. Гледао сам га из прва равнодушно, као што се гледи сваки путник; али мало по мало поче ме живље занимати. Није се освртао ни десно ни лево, укочено је гледао право преда се, и, као да је у сувачи, мотао се по крову у великој елипси. За цело је Енглез, помислим у себи, јер они једини имају право не само изгледати луди, већ баш и бити луди а опет за то да се слободно крећу по Европи. Та целог пута се разговарао, али сам са собом; кад кад гласније, кад кад тигне. И бележио је по нешто у књижицу своју, и онда се свагда задовољно смешкао. Остали путници нису га се тицали ништа; он је преко њих гледао у ваздух, у планине, и јурио по лађи, као да вија кога или као да бежи од кога. Дођосмо тако до Молдаве. Ту нам је ваљало нрећи у малу лађу, јер Дунав беше тако опао, да велика лађа никако није могла пловити даље. Та мало ниже почиње онај теснац, каквог мало има у свету. Погледим малу лађу; имала је четир точка. Да нисам овим путем већ путовао пре десет година, и да ми је душа била безазленија, могао сам мислити, да та лађица има за то четир точка, да у случају

невоље претрчи преко које стене, ако је не би могла обићи. Два пуна сата трајала је сеоба еспапа и сандука; сваки простор, који није путник својом особом заузео, беше заузет разним товаром. 0 каквој шетњи по лађи није могло бити ни разговора, једва смо се могли мало кретати, пужајући се тамо амо, прави метеж, али ипак по неком реду. Хамалини су особитом вештином и брзином пренашали ствари а оборхамалин је, као заповедник војске, само показивао прстом, где да се мете који сандук. На првом месту поседао путнички свет. Две лепе госнођице, које је капетан велике лађе топло препоручио капетану мале лађе, стоје једна до друге и замишљено гледе нуз Дунав у извесну-неизвесну будућност; разговарају се немачки. До њих се води жив разговор на румунском језику а мало даље на српском; „морнари" се довикују мађареки, три бостанџије диване бугарски, једна гувернанта опомиње свог малог питомца на француском језику, на другом месту пева турски војник турску песму а онај Енглез држи достојанствено монологе на свом језику: ,,Ил' бит' ил' не бит', то се пита сад!" На крову другог места, међ самим сандуцима, мала колонија босанских Мухамедоваца. Под великим, жућкастим амбрелом две буле, једва им видиш очи. Свака има у руци одојче и доји га; до њих седи старац разголићених груди и мирно одбија дим за димом; куд су га мисли занеле, бог, или боље, алах би га знао. Још се лађа није ни кренула а сиђем се у доње оделење, управо ме је неодољиво привукао мирис печеног меса. Ах, по сата дуго постадоше сви делови мога тела безусловни робови желудца, али на велико задовољство целокупног организма мог. Кад сам се најео и напио, појавим се опет на горњем свету. Енглез не седи на свом месту; открио је неку врсту ходника око оџака те јури по њему све у округ, у округ, држећи се строго само те геометриске фигуре, којој је средишна тачка велики и црни оџак. Оне две лепе госпођице разговарају се с неким дебелим, лепо обученим господином. Гувернанта гледи у Дунав и у Бабакај, који већ обиђо-