Stražilovo

358

СТРАЖИЛОВО

— То си ти све зна, али ти пама не вирујеш, него си се упија у твога Еушмеља, ка свети Анте у прасца . . . — Ја зна нисам! . . . — Јеси, јеси. Јесенас, о проштењу, казали смо ти потанко. Каза ти је и Чагаљ и Шунда и Кљако и Рора и ја исти, а кашће ти и све село, јер је све село на чуду с њим! Видиш, како сад плаче уз матер, како се приподобија! Сирома! А џигерице би ти извадија за крајцару. Материна му казује ти, како је мудар, како се привука, да слуша, шта Личани говоре, а не ће да каже, да им је укра из кола два пршута и да су и заједно појили . . . — Лажеш! рече Осињача кроз плач. — Мучи, женетино, мучи, немам ја кад а мога би липи изређати. . . Дакле, разумија си све, па сад га води ! Чуће му за здравље твоја браћа вратри, а ни светом Врани не ће бити л а к о, ј е р ћ е г а о г у л и т и, ако буде мога, ка што ће и право имати. . . — Доста, гришниче, досга! прекиде га фратар, више жалостиво него ли оштро. Али Ркалина плану на то, пак састави руке на крсти. а прегну се, да је готово носом додирао лице дујино, и рече опоро : — Ко је виши гришник, ја или онај, што заклања оваке лупеже, а вратре ? . . . Стипану прекиије, те викну: — Натраг, ти Ркалине, како ли те зову, пасји скоте, јер ћу ти мозак пролити! и маши се оружја. Вакоња се стани у трен крај Стипана, а Кушмељ опет спопаде ожег. Осињача залелека. Фратар се укочанио на стоцу. — Натраг! повикаше сви тројица. Ркалина погледа презирно Стипана и рече: — А што се ти уплићеш, ти скитачу, ти вратарски рувијане и таволизу, а! ? А знаш, да ћу ти узети те црваљике иза паса, па ћу и' сломити ода те! . . . — Кушај! рече Стипан, извадивши кубуру. Ркалина крену, али фратар угаси свијећу. Чуше, како крцну ороз на пушци. Фратра стаде помагања. — Јере!.. . Јуре! . . . Баре!.. . Јесте ли ми браћа! За муку Исукрстову, за светога Франу, пе дајте, да се крв пролива . . . Ајме! ајме! у-ју! јо! . . . Стинане, немој, дите.! . . . — Не бој се, вратре, иишта бити не ће, рече Кљак, пропирујући главњу, да запали свијећу.

— Нен бонјимо сен мин ти' принковођана, тин онружани денлија! вели Шунда. Брне ночме грлити Стипана и одмакпу га у ћошак, пак се обрну к Јерковићима: — За име божје, шта оћете од мене? — Оћемо, да изберепт од наши' детића, који буде најдостојни! рече Ркалина суво. Јер ми знамо пут и до бискупа! — Па ја нисам река, да не ћу! одговори фратар, раширивши руке. Јерковићи почеше гуркати Ркалину у плећи и сви заграјаше. — Па липо! . . . Куд ће се липше! . . . Па добро! . . . Ка паметан човик!. . . Добри иаш вра Брне! . . . Онда Чагљина ступи па своје пређашње мјесто, па ће медено : — А шта је трибало, да се до овога долази? Зашто не пуштисте мене да говорим, него овај манити Ркалина: дам! бам! тум! тум! ка да се не може људски . . . — Добро! добро! ајте молим вас . . . — А мој добри, мој липи вра Брне! настави Чагљина — немој ти мислити, да смо ти ми изгубили решпет, и да ја нисам зна, да ћеш ти учинити, како је право ! рече и нољуби га у руку, па оде. Сви остали редом приступише му руци, преклињући се сваки. да му није »изгубио решпет« и молећи, да опросги. Неки још повикаше: »Добра ноћ, брате Кушмељу, прости и вала ти на части!« Ркалина се заплака на поласку. »Ни-и-сам ни ми-сли-ја да . . . да те вриђам!« — Ајде, жив бија, ајде! вели фратар, пак се отетура до кревета и извали се, уздахнувши, као да б.јеше свалио терет од стотину ока. — Таа-аа-ко ! Уф ! Нека вас враг носи сви', сви', сви' — колико вас је! . . . Кушмељ, Осињача, Бакоња и Стипан посједаше ћутке Дјеца бјеху полегла још прије. — Ка да је киша почела? пита Брне стењући. Стипан изађе на врата, пак се врну. »Нема«, вели, »кише, него је ведрина!« А у тај мах Бакоња снопаде свијећу, пак потрча к бачви и закука: — Куку, ћаћа, куку! Кушмељ, Осињача и Стипан допадоше, те