Stražilovo

СТРАЖИЛОВО 5АБАВУ, КЊИЖЕВ: ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОБАН ГРЧИћ.

БРОЈ 38.

У НОВОМ САДУ 22. СЕПТЕМБРА 1888.

ГОД. IV.

ХАЊА.

ПРИПОВЕТКА ХЕНРИКА ШЕНКЈЕВИЋА С ПОЉСКОГ ПРЕВЕО РАЈКО.

VIII. јутро, после неколико дана, први румепи ^ зраци ране иоре пробише кроз изрецкано срце на прозору и пробудише ме иза сна. За час закуца неко на прозор и на ружичастом отвору указа се, не лице Софије Мицкијевићеве, која је тако будила Тадију, а ни лице моје Хање. него бркато лице Ваха шумара, а груби глас повика: — Млади господине! — Шта је сад? — Курјаци јуре за курјачицом у Похоровском шипражју. Могли би их довабити. — Одмах! Обучем се, узмем пушку, ловачки нож и изидем. Вах стајаше мокар као миш од јутарње росе с дугом, зарђаном једноцевком о рамену, која му зар никад није нромашила. Јутро беше рано: сунце не беше још изишло, нити људи иђаху на посао, ни говеда у поље. Само се небо преливало плаво, ружичасто и злаћано на истоку, а на западу беше сиво. Старац се ужурбао. — Ево ту су и коњи. Отићи ћемо у ровове рече. Седосмо на коње, па се кренусмо. Одмах иза житница искочи зец из зоби и прешавти наш пут, скочи у ливаду, остављајући тамније трагове по сребрној јој, од росе, површини. Старац прогунђа. — Зец преко пута! на пса урок! А за тим додаде: — Већ је доцкан. За мало ће земља сен ухватити. То ће рећи, да ће за час сунце изићи, јер кад зора засвити, не баца тело сен на земљу. — А зар не ваља, кад је сен? — запитах. — Кад је велик и боже помози, ал' кад је мали, заман је труд. То би било у не ловачком језику : што доцније,

тим горе, Јер се зна, да Је сен све мањи, што Је ближе подне. — Одакле ћемо почети? — запитам. —■ Од ровова, али у самом похоровском шипражју. Похоровско шипражје беше део шуме, необично зарастао и густ, а у њему се налажаху ровови, т. ј. јаме под жиљем старих дрвета, које је бура оборила. — И ви мислите, Ваше, да ћете моћи довабити. — Завијаћу као курјачица, можда ће изићи који курјак. — А можда и не ће. — Е! изиће он већ. Дојахавши до Вахове колебе, остависмо коње слузи, а ми се упутисмо пешке. Иосле по сата хода, кад се већ сунце рађало, заседосмо у јаме. Око нас беше непролазна честа од ситна шипрага; само по где где беше које велико дрво, а јама беше тако дубока, да смо чак и главе сакрили. •— Сад леђа! — промрмља Вах. Окренусмо један другоме леђа тако, да нам се над земљом помаљаху само косе на глави и цеви од пушака. — Ист! — рече Вах. — Завијаћу. Туривши два прста у уста и удешавајући њима отегнут глас, завија Вах као курјачица кад ваби курјаке. — Пст! И прислони ухо к земљи. Ја не чух ништа, ал : Вах диже лице од земље, па шапну: — Вије, али далеко. Виће на по миље. После чекаше неки четврт сата, па опет завија, пребирајући ирстима у устих. Тужан и злокобан глас разлегну се по чести и лећаше далеко, далеко ио мокрој земљи, одбијајући се од бора до бора. Вах опет ирислони ухо к земљи.