Stražilovo

740

СТРАЖИЛОВО

Б р. 4 6.

фокс да ће се приковођани припасти од Шкоранце! — Е, оца им њиова! . . Е, сапеја и' свети Фране! . . А притајали се били, баш нарочно! А Стипан, нико до Стипан коловођа!. . псује Дувало. — Еључ је понија Јерковић! срете их Лис. — Јето ти сад! . . Ама исто нећемо без јутрење . . . Ајде у вигањ сам, па донеси што триба, да разврнемо мала врата. Исто ће лако

цедити. Ајд! ајд! рече Пирија, који бјеше црвен као рак. ђак пође. Фра Брне, држећи се једнако за куљу, замлијечи очима, пав ће им: — Ја, браћо, не могу више! Једва сам и довле допра! Стоји ми врка у дробу, ка' кад купус ври! Пак пође лагапо уза степенице. (Наотавиће се.)

Осма глава. ^рошао био месец Јелафеволијон; месец Му' нихијон донео је прерану летњу жегу. Ипак се првог судског дана у меседу, баш кад је сунце највише стојало, безбројиа гомила света гурала но трговишту и суседним улицама, нестрпљиво чекајући на крај расгграве, што се од мал те не три ауна сахата водила у дворани герусије. Аконтију, вајару из Миласе, ваљало се пред саветом правдати против тешке оптужбе. Коноп га је оптужио, да је издајник. Рече, да се Аконтије спанђао с гусарима острва Лемна па намерио, да помоћу неких сазавереника, за које се до сад још није могло дознати ко су и шта су, даде гусарима прилике да се искрцају у Милиту. Многи су и многи сведочили против Аконтија. Био је ту пре свију ковач Веј, који је једног вечера на обали западнога предграђа прислушкивао разговор оптужеников са двојицом непознатих. Ту је била фрулашица ЈЈисистрата, која је, ма и не без онирања. приповедала, како јој је Аконтије обрицао новаца, да у мреже своје улови архонта па да тако као милосница главара државног дође до важних печата, који су тобоже Аконтију требали, да изопачи заповести и налоге разним чиновницима града Милита. Био је ту и Финтија, и сам из дружбе гусара са Лемна, који је из сигурног скровишта удаљеног неког острва писао архонту и изјавио, да је вољан открити цео план, ако му се само даде реч, да њему не ће бити ништа. Већ се од неколико дана амо ни о чему другом није ни разговарало у Милиту. Аконтија су одмах носле првих исказа Финтијиних ухапсили те га одвели у државну тавницу. Данас је ваљало да му герусија одсуди судбину. Мишљење је у народу било подељено. Већина се погнула под теретом онога, што је држала за истину. Мањина пак, којој је на челу

АФРОДИТА. РОМАН ИЗ СТАРЕ ЈЕЛАДЕ. НАПИСАО ЕРНСТ ЕКШТАЈН. (Наставак.) стојао Олор са својим пријатељима, сматрала је цело као вешти удешај Кононов те није пропустила, да тај назор и распростре, колико може. Чак се и у кругу саветника нашло неколико сумњала, тим пре, п1то је личност таква угледа, као што је био Меланип, свечано изрекла, да по свему, што је на Аконтију посмотрио, о младом уметнику не може ни иомислити, да је кадар издајством и срамном незахвалношћу одужити се граду, који га је пријатељски и љубазно дочекао. Ипак је стање младићево изгледало и сувише опасно. Што је час по продирало на ноље на препуну агору, није кадро било поткрепити наде Олора и пријатеља му. Конон је тужбу извео са реском консеквенцијом. Једно је само изненађивало свакога: Конон, ма да је по његову излагању кривица била ван сваке сумње, ипак није, као што је захтевао закон, предлагао смртну казну, него је младића као заслепљена и заведена препоручивао милости герусије и искао изгнанство. „Зла савест!" рекоше присталице Олорове. „Не ће руку своју да окаља иевином крвљу, јер се боји Еринија. Али да лаже и вара, не би ли по што по то себи с врата скинуо супарника, гга све да му поткопачасти срећу, то се њему не чини да је грех." На један сахат после по дне прође узбуђено мрмљање кроз гомиле народа. Герусија је изрекла пресуду. По Кононову предлогу гласила је та пресуда на доживотно изгнанство, а и да се узапти све, што је Аконтије донде стекао длетом својим. Још ће се истог вечера пресуда и извршити, јер није било призива против ње, и то ће се употребити прилика, што иде државна лађа у Коринт. Посланство је Мклитско добило налог, да осуђенога издајицу у дну лађе понесе са собом те да га на но пута остави на обали осгрва Гинеје. Онде, где је Милит имао мајушну насеобину, могли су изгнаника ставити доста под над-