Stražilovo

ВМбЖУ! БЛАОНИК И УРЕДИИК ЈОБАН ГРЧИћ.

БРОЈ 47.

У НОВОМ САДУ 24. НОВЕМБРА 1888.

/аиВј§> Јгава Дико, ■ ШГ Рузмарии је иик'о! Руже двате, Купи, дико, свате! Па ми оди, На м' одавде води, Јер ћу млада Угинут' од јада. Ово даиа Рече моја нана, Да ће стари Цинцар доћи с дари.

П 0 Р У К А.

Цинцар-„тата" Има силна злата, Пак ће, младу, За њег' да ме даду. Ајао, Нико! Моја лепа дико, Слатка туго, Не заостај дуго! Није Мара За цинцара стара; Није љуба За — „деду" без зуба,

У Бечу, 13. Новембр.а 1888.

Већ за млад а Момка, пуна с лада, Што, кад љуби, Шкрипи бели зуби.

ГОД. IV.

Светозар МанојловиЈ., капета

СВОЈ ГРЕХ.

ПРИПОВЕТКА ИЗ ПА НАПИСАО ИЛИ.ТА [ичег нема, за шта пе би могао рећи, "како је теби воља. Неко, узми, рекао ово, ти оно, па сваки за своје зап'о и мож' отићи и руса глава, ал' оста за својим. Ком' је шта лепо, ком' није, а трећи вели ни лепо ни ружно, па залудног разговора за читаву зимску ноћ, а никад иа добар крај да се изађе. Од вајкада је то тако! У томе је што кажу: разговор. А некад запне језик о пепце, па се сплете реч и занемиш као у страху, а хтео си рећи: добро се добром враћа. Прво што у животу и чујеш, кажу ти: добро добро вуче, а некад сагнеш главу и очима земљу мериш, а Све од своје доброте. Не дао Бог да је увек тако —

ЛАНАНКОГ ЖИВОТА. И. ВУКИКЕВИИ. ал' бива! Ето, узео неки неку под своје, чувао је и пазио као рођено. К'о вели: сирота је, без рода је, гладна је. Севан је помоћи, иа док је удомио, а она занела главу у страну, и све друго мани, ал проноси речи о кући, где да бираш, горе да не нађеш. Ил' био неком тутор и старатељ, Бога ради, па ти после нригаива: поједе ме тутор, а чувао му мал к'о свој. Па то човек олако и прими и заборави, ал' кад рођена крв удари низа страну, и кад од свога срце заболи, е боље је коиати му мотиком гроб на очи, но му рећи: ни лепо ни ружно! Срце боли! Од литре га меса очувао до снаге и све, што је на њему и у њему, твоје је, а дочекаги, да те ногом оту-