Stražilovo

784

СТРАЖИЛОВО

— Реци, шта да ти купим . . . Хоћеш јш и оно . . . оно . . . за овде — на ноказа грло. — ђердан? — Ја. ђердан. Хоћеш? — Купи ! — Сутра ћу донет' . . . А баш . . . рече, волиш ме? Не падоше трепавице на лепо око, но чисто заигра сјај, к'о у каке . . . — Волим те, к'о два огса своја. — И ја тебе! А Милоје у највећем чуду! Никако да се довије, од куд Пајкану тол'ки новци. Да му је, мисли, ко позајмио . . . много је . . . не би без његова знања ... да је на шта добио . . . опет како . . . зна да . . . то никако! Да је ово, да је оно . . Аја! Ама да једно бар нађе! А како онај од њега не затражи, тешко му би, да га пита. Већ кад освоји чудо по чаршији, зовну себи Пајкана. — Од куд теби толке паре? Ноглед у Милоја невесео. Уиорно упр'о очи на Пајкана. Оном заиграше живци. Неки страх к'о да му кроз срце прође . . . Глас музаигра, кад рече: — Добио сам! —- Како добио? — Неки дан препродао сам једну њиву, Да добио триест дуката. •— Како препродао? — Па купих за триест, па док се макох, дадоше ми шесет. — А ко ти то иродао? — Не ћу то да кажем. — Што не ћеш? — Молио ме човек. Милоје се трже. — Да није, црни брајко, на картама? — Јок, душе ми! — Дај Боже! На неко време после, а пође неки глас чаршијом. Ако двоје троје стоје, а они међу собом нешто шапућу па с часа на час ће но који рећи: »Стокућа« ил' »сирома Милоје!« Неколико навлаш прођоше поред Милојева дућана па к'о сваки, кад што мисли да види а не сме рећи шта — само заниње у њ, к'о да се пита: зна ли ? Милоје седи на столици пред дућаном, иуши из чибука, па тако маше очима на шта било, и отпоздравља, ко му Бога назове. За мало, на с ћошка изби и 1Гуја иандур

из началства. Иде чаршијом, к'о да га је шта сплело. Иде и премишља: — Чудно ти је, мисли, ово пандурство. Хајд' кад носим иозив ил' протокол! Хајде де, то већ и није бо' зна шта. Ил' кажу: Вежи, Иујо, тог', украо је то и то . . . Вежем бо'ме! Није ми криво . . . К'о за оног Циганина, нгго украо коња. Ја њега мртвачки веза, а свет вели: Немо' тако, Пујо, грехота је! . . . Кака грехота? . . . »Немој, брате . . . јој, боли« . . . А коњ? . . . Није то грехота . . . Грехота је омрсити се у часни пост и на Крстов дан! Ама . . . ето сад! Како ћу сад? . . . Везао бих пре десет . . . шта десет ? Све бих Цигане повезао, да ми није само оном отићи . . . тек он мени: шта је, Пујо? Шта знам да кажем? Ма: »дед', Пујо, ракију!« Џаба му и ракија . . . Само како да му кажем? Ето знам, како ће бити. Седи Милоје . . . седи лепо . . . овако, а ја станем . . . — Помоз Бог, Пујо! Пуја, како се био зан'о, и прошао би Милоја, да му он не довикну. Кад га спази, к'о да на страшило нагази. Паде му тојага из руке, те таидркну по калдрми. — Шта је, Пујо? Шта си се море препао? —- Шта . . . Паде ми штап! — На дигни де! Пуја се саже и диже. — Куд си понго? пита га Милоје. »Ето сад!« помисли Пуја, па тек стаде отезати: — А знаш ти . . . наш пос'о ... V началству сам. Судимо, брате. А свет . . . како да кажем . . . ето но некад згреши . . . ето тек: крив је . . . па после прав је, па иосле . . . судимо, то ти је од нас. — Шта је теби? чуди му се Милоје. Нема те већег зипарала, а сад си ми стао отезати, к'о млада удовица . . . Мора да ти нису све козе код куће. — А што нису . . . све су . . . немам ја козе, но ето ... и да кажем, кажу зло . . . ко зна . . . хоће да нодмећу, па веле: кривје . . а после нпје . . . а после, прво мора се звати тамо . . . кажу . . . Милоје сав у чуду. — Па куд си ионГо? — Рекли ми . . . вала . . . довде. — Куд? — Рекли: ту ! Код тебе! У Милоја пође да се коса костреши и ударише жмарци низ тело.