Stražilovo

810

Б р . 50.

— Бог вам помога! И вазда бија фаљен Исус и Марија! отпоздрављају фратри. — Сидајте, људи !.. Донес' ракију, дите ! .. Посједаше на клупе. Бакоњи прионуле очи уз лијепе момке, лијепо рухо и оружје. — Нема ти пгго ришћанин ! вели он у себи. . Јево овдинак три наша, три одабрана, по свој прилици, па нису ни нанеси прима овима! . . . Па како ти се држи, курва ркачка, како ооло гледа, ка' да је мали дар! . . А не би ни један назва': фаљен Исус! нити би руку пољубија фратру, да му главу одсичега! . . . Држи своје, брате! . . . Али јопет, боже ми опрости, милији су ми него ли нанш! . . — Чусмо лијепо, дуовниди, и разабрасмо за све, што се догодило, ноче арамбаша. Срдар нас је посло то толико да преслушамо слуге, свакога на по на се . . . А већ рад другога нема рашта дангубити, но нам је ред прије попасније' доба на рочиште к срдару. Дакле, овђенак ћемо, пред вама, испитати слуге. То није дуго трајало, јер шта су слуге умјеле казати до то да су се опјаниле, па у јутро не затекле животињу, а већ за цркву дознадоше тек око подне. — Да је овдинак Букар, он би сигурно боље исприча'! рече Дундак, кад се опет окупише. — Он би сад почеја: — Јели ја? Је ли? надостави Бељан, смијући се. Сви ударише у смијех, сјећајући се заврзана. — А ко бјеше тај . . . како га зовете . . . Букар? пита арамбаша. — Сметењак један, што је у нас служија пи пуне четри недиље; па га нестало од прикојуче! одговори неки од фратара. — А одакле бјеше и чеговић? — Бија је из Зеленграда и зва' се Грго Прокаса . . . Арамбаша и другови му погледаше једног окоштог пандура, који заврти главом. — Ја сам, дуовници, из Зеленграда, али у пас нема тога презимена . . . Манастирци се стадоше згледати. — А кажите ми, какав бјеше на очи тај чоек? пита даље арамбаша. — Бија је висок, сув, велике главе, очију сири' . . . Арамбаша скочи као опарен. Сви му другови поклисаше. — Један му брк бјеше дуљи од другога,

је ли? . . Бјеше још јако руњавије' груди, а танкије' ногу, је ли? пита он. — Јест! изрече Срдарина, блијед као крпа. — Тодорина! на моју душу. Тодорина! . . Нико други до Тодорина главом! виче арамбаша, пљескајући дланом о стегно. — Он! . . Он! . . Он! вичу пандури. — Какав Тодорина? . . Еоји Тодорипа? . . Шта је тај Тодорина? . . . — Тодорина Драгчевић из Голубића! . Највећи ајинин, што га је икад земља дала! . . Десна рука Радекина ... 0, оца му очева, чудна срца! . . . Он се приподобити, дајесметен, и доћи да служи! . . . — Ајмо те момци, ајмоте живо, јер немамо већ рашта губити вријеме! рече главар. — Јево има још ово ! рећи ће Бакоња, извадивгаи арбију из кружата . . . Ово сам нагаа' у гребљу . .. — Арбија Букарова ! повикагае слуге у глас. — Да, нагаа' сам је, ка' гато реко', у гребљу, куда су излазили, и одма' сам је нозна', али нисам тија говорити до згоде. Допијеше и ону игаарану лулу. — Ово је ајачка лула! рекогае намах нандури . . . Збогом оставајте, збогом! . . . Пођоше. Нека замисли, ко може, како је то откриће пренеразило сваку духату душу у кући св. Фране и у свијех седам његовијех жупа. — Букар припредени ајинин . . . Букар десна рука Радекина!!! Букар, који нас је за нос вука' мисец дана!!! — Е, е, то је само ришћанин кадар учинити! рече једном Бакоња . . . Ја, кад се добро промислим, ја би' скинуја капу пред Букаром! . . . Јашто, јагато! Срце је то, памет је то, лукавство је то, оца му очина! . . . * 0 прогатењу Бакоња је пред цијелим народом гонио коња (којега бјегае купио Срдарина) и загоне скочио на њ, — као оно Букар . . . Кушмељ, Осињача, Крива и Галица бјеху такођер међу народом, па се топљаху од милине, слушајући, како народ хвали Бакоњу. — Е, онај мали Јерковић, е оца му очина, какав ће оно змај бити с врименом! У вече се задуго Бакоња разговарао са својима, а највшне с матером. — Моје дите, моје липо дите, нигата ти не вали, пег да добро отворига очи, па да држига