Stražilovo

-13 5 е*-

даље па ево и данас. Добро смо ми некад ;кивели, ја и мој сусед Лала 1»орђошки. Живели смо као два добра брата, као што и треба суседи да живе, али у један пут ће то све ни из чега наопако да се окрегте. Потуче се мој петао и н.егов. Деца моја стану држати страну нашем а шегова н»еговом. Ту се и споречкају. Моје дете ианујда једног нса нашег на н.иховог петла, а л.егова наиујдају на нашег, ваигке се ману пеглова него једна на другу, па се стану клати, а моја деца по п.еговим а његова по мојим вашкама, на онда н једно по другом. Стаде ти урлик вашака, стаде кукурик петлова, стаде ниска и јаук деце. Ја са женом дотрчим с једне а он са својом с друге стране. Моје једно дете искрвавл.ено лежи на земл.и, нсето га суседово исклало, а шегово двоје нали нод моје вашке. И ми најпре по вашкама, ,ал иас болп срце сваког ма својом децом, те ја реч п.ему, оп мени, па се и ми нотукосмо као никакви људи и да 1гас не^разваднше падничари и трећичари, који"су брали кукурузе, — то је било бапг

пе .чпам,

шта би

у кукуружљу бербу још би.10 И тако од то доба живимо сви у завади, и нетдови и вашке и деца. Само н.их двоје што се не завадише, суседов најстарији син и моја иајстарија кћи. Када смо се ми 'нокрвили, било је тада обојима тек нетнаест година. Ја сам забранио својоја он својој деци, да не смеју за живу главу ирећи разора између наших њива ни јендека између наших салаша, али — Али, очи вода девојка слобода, уздисаји лете и иреко разора и иреко јендека.

ЈБубав дечја не пита, воле ли се родитељи, рекох ја. Је ли тако?

Да, тако је, госнодине!

ти

— Но, шта ће бити с је дошао у невреме у кућу. — Шта хоћепг ти, шта си донтао? — Отац и мати отерали су мс овај час од себе, на ја сам дошао да ми ви будете отац и мати, а ако ме и вн гге примите, ја ћу онда упалити и наш и вапт салагп, па ћу онда отићи у хајдуже као Максим Мачвански нгто јс урадио, нокуиићу око себе све момке, што им не дадоше да узму кога милују, те ћемо налити огшигата свима онима, који растављају мило од драгога, ноотвмаћемо све девојке, које за немила дају, и нредати их онамо, куд их срце вуче, а ако коју и на венчагг.е натерају, ми ћемо изаћи ггред сватове, отети девојку од кума и нредати је драгаиу њеиом, иосле ћемо заређати по селих на иосећи језике свима ноиовима, што једно говоре а друго творе, гпто говоре, да опо, што Бог еастави, људи не треба да растављају, а они благосиљају иродају деце божје; који уче, да гшје благо ии сребро гги злато већ је благо што је срцу драго, а овамо за благо везују голубпцу гн јастребом, везују сокола са совуљагом. Тамагт ја да измаием и по зубих лутшм тога незваиог нридикатора, а моја пншгарица, ће])ка, нрихвати: — Тако и треба. — Па да, да, тако и треба, додаде и моја швнгарица из друге собе. Попадија ми се међу тим о.букла и дотнда к нама те је нетренимице слу 111 ал а ириг товедач а. (Наставиће ое).

ВЈЕРИНА ЉУБАВ. роман И. А. Гончарова но француској нреради Евжена Готи ирквво Миливој МансимовиФ,. ПРВИ ДЕО.

јорис Павловић Рајски беше уметничка приР°Д а ) али не бенге и не могаше бити вештак, јер му' са свим не достајаше вол.е, тог- моћног нокретача у овакој нрилици. Оставши у најранијој својој младости сироче,

васнитавао се из ночетка на селу, код својебабе, Татјане Марковне Берешкове, која јеводила бригу само о једном: да је дете свагда добро нахраљено и одевено. Али још дететом иокажваше неку чудновату несталноет у укусима, идејама и у својим накло-