Stražilovo

РАЖИЛОВО

шмш ш

У НОВОМ САДУ, 23. ФЕБРУАРА 1892.

ГОД. У.

т т иг/?Г мј |?г/?ј и^ /и м|ј / ?! «т?| ммм ^Фг« шш «м' т ш т /?|/инУ/м1 -ПЕСНИШТВб."* I

"V V 7 ЛЈ' \Ј \Ј \Ј- \Ј \Ј~ \Ј \Ј \

)®??\Ј \Ј \Ј \Ј. \

/ ЛЈ V" 'V/ \Ј

*

*

^ла што да срце све за тобом жуди? г^За што да точим бујпу младост своју? ЛзУздаси моји не крећу ти груди Ни суве тајне ледну душу твоју. . . . Угуших иакао младих мојих мука, ИзДахну песма с нокидаггах жица, Мој цветнн венац расу твоја рука, Спали га огањ твога милог лица Ад опет само кад се тебе сетпм, Кагсо си добра, како си лсна: Срце ми се цеиа.

11(И љубав моју крије црна тама, Нек умре цветак, што с младошћу цвета, Јер други огањ моју дугау слама, Ја тражим борбу узбуркана света. Нртлогом јурим, нлахо срце лети, Где злоба сикће и отровне стрсле, Где с' подлост бије с идеали свети, Где рај и пакао љути мегдан деле Ал у тој борби кад се тсбе еетпм, Како си добра, кајсо си леиа: Срце ми сс цспа.

А ноћ кад падне и борба се смири, Суморни вео мрачно небо свија, Затрепте звезде, блед месец провири И вечност зсмљу заборавом нија: Санак ми нс ћс на уморне очи, Као тајна сила да ми злобом прети, Нс да ми спати а не да умрети; Сетим се речи, гато их накост точи, Пустоган ледне, што у свету влада, Залудне борбе светлости са 1'робом, Очаја хладног и иламепих иада. 0, ја бих опет, да сам тада с тобом На кад се сетим, како си лена: Срце ми се цепа. . .

Женскги.

ЛУКА.

[Јшпе сам пута распитао сељаке за оиај ирости камени гроб, што лежи бијелој X црквици уза зид, иа лијевој страни, 1 кад ко из н,е излази. Сел.аци, већином сурови ал поштени номорци, казивали су ми да су опдје укопани Лука Стаиковић и жепа му Аница, и да се је Аница

једно нетпаест година прије Луке нреселила са овог у бол.и свијет. Л>уди нијесу знали дал»е да ми причају. Ни*ја сам пијесам знао, за што ме је тако јако жеља држала да што обазнам за покојнике. Гроб тај као сваки друш; ко је у њему лежао, онет поморац као и остали, нрост и непо-