Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

1шж ш тшж

БРОЈ 9.

У НОВОМ САДУ, 1. МАРТА 1892.

ГОД. У.

|\ шт ^Ј^^тпЈшштш шшшшм ЧЦ * пЕСНиштва]ј|_р^

Тта гором када умине ЈГЗаходиог сунца зрак 7 ".§■ И шумс, цветно долине ј Покрије густи мрак; Звездама бледим када сс Окити небосклон: У души тада суморној Одјекне чудан звон. Заносни звуци хоре се У немој тишини Као жубор планог Дунава У тамној даљини.

У МАШТИ. Ах, то су звуци суморни Иссмице незнанс, Њу нико више не чује До звезде блеђапе. А душу тада заиоеиу Дохвата чудан клам, Пред мојим оком ленрнга Косица нлавих прам. И звучи песма лагана И звони слатки глас, У том се глаеу лелуја Момицс диван стас.

Из лисја лине мнрисне Ручицом маше сад 7 У влажном оку трепери Љубави бол и над. Ах ; чему тежи песма та? Шта хоће њезин звон ? И за што тако суморпо Треиери небосклон ? Носи ли срећу или бол У немом очају? Ја пе знам ; тек из очију Сузе ее левају. Драгутин Ј. Илијк.

ЕПИТАФИЈА РАТА из ратгшчких бележака Драгутина Ј. Илиј &а.

I.

ЕТишу сам добио паредбу, која ме уиућиваше, нрхонпој команди, у Цариброд. Није се ии сап.ало, да је наша војска напустила све нозиције и да Бугари, као нобедиоци, грозе и самоме Нироту. Званичиа извешћа о свему томе не беше још, а оно, што су п])еплап1ене Нишлије међу собом шапутале, није се ни на ум узимало. Дан је био мочаран. Сву иоћ је ромин.ала ситна кишица, па је и јутрос паставила. По влажноме и раскал.аноме друму, но којем се нијаху арн.еви па мојИм ко-

лима, разлиле се овде онде прл>аве барице, а до коже покисла кл>усад таворила је обичиим ходом, подражавајуМ монотоном звуку звонцета, пгго им је, о врату обешено, час но час куцало. Оборила кл.усад главу, иду иогу пред ногу, иа ће тек опда лено нокасати, кад их кочијашев бич опомеие па њихову коп.ску дужиост. ,, Г 1.)Н — ха! Раге!" — узвикује час по час кочијаш, пиштећи гласом, а нре тога се, готово увек, као нека интродукција, ирво чуло некакво шиштан.е, на подобије гуска, кад дечицу јури: Оиако ирокисла и