Stražilovo

чз 183 Е>~

„Ја иисам видела никога, и нисам никоме иисала, осим теби". — Реч никога је подвучена! повиче, дрхћући уснама, дакле ту има некогп, с ким се састаје и коме пише? Ах Боже! иисмо написано на плавој хартији није било одНаталије! рече пренеражен. И сав дрхћући баци се па диван, ухвативши се рукама за главу. Сутра дан у десет сата зачује куцање на својих вратих. Блед и изнурен отшкрине врата п застаде пренеражен, кад угледа Вјеру и госпођу Крицку. Ова последња беше ио свом обичају одевсна у лаку хаљину од газе, јако деколтована и накићена цвећем и нантл.икама. Изгледаше, као једап од оних малих мопсова, кад их њихове нежне госне наа>ризирају и накинђуре. Рајски је ногледа са ужасом, за тим мрко ноглсда Вјеру па опет Полипу Карповиу, којој беху усне овлажиле а очима се упиљила у њега, мислпш, е ће се лепо. растопити пред њим, као бомбон од шећера, тако је обузели осећаји. До душе/ можда јој је и врућина мало досађивала. — Ево ме нрсд вашим погама! промрмља једва у неке госнођа Крицка. Шта сте ради? занита је ои огшро. — Нред ваншм ногама! понови она. Ваш кавал.ерскн ноступак... Ја не знам већ ни како да сс изразнм... Она иодиже мараму к очима. — 'Вјера! шта има то да зиачи? запита Рајски нестрпл.иво. Вјера му нс одговори ништа. Опа једва савлађиваше осмсјак, оД којег јој дрхташе подбрадак- Ништа, иишта! РапЈоп! рече живахно, вате време је скупоцено, ја сам снремна... заиоче Но.кша. — Ја сам иисала Прлини Карповној, "да сте присталн,' да је сликатс, растумачи му В)ера.. — Аха, рсче ои и протрља чело. Ја еам на са евим друго нештб мислио! иомисли у ссби, шкрппнуншн зубима. — На да ночпемо, рече им за тим одлучно, нричекајте ме у салону. — Тгев 1»јеи ! 1ге8 Јж-п ! Ви само наредпте, а ми... АИопа, сћеге Вјера Васи.вевна! позове је жнвахно госнођа, Крицка и повеДе је па пол.е. Борис би се просто без икаквих обзира отресао Полнне Кариошге, да није знао, да и Вјера мора бити ири ссансама, и тим тешио, кад су оие изишле. И ако се љутио па Вјеру, што му не хтеде ноклонити евоје новерење п што се

толико туђила од њега; н ако га је још увек мучило оно загонетно иисмо, ипак је сматрао за драгоцене оне тренутке, које је могао поред ње нровести. Још није-био изгубио наду, да ће пронаћи аутора онога писма. Узме платно, које беше спремио за Вјерин портрет, своје боје, кичице, иалету и ногаре па ее сиђе доле у салон. Упгавши унутра спусти све завесе доле осим једне и ногледавши Полину Карповну намести јој столицу. —■ Како треба да седпем ? Паместите ме ви сами! рече му она, нежно га иогледајући. — Седите, како хоћете, али се не смете мицати ни говорити јер ћете ми сметати, рече јој он у кратко. — Престаћу и диеати, иротеиа она и нагиув главу иа десну страну ееђаше мирно са иолузатворепим очима и умиљатим осмејком на уенама. — Ух, да прскраспе њушке! рече у себи Рајски, — чекај само, ја ћу ти већ ноказати. Без икаква обзира отправи па поље бабушку и Марту, које беху дошле дагледају како ради. Јегор, видећи, гдс му се госиодар спрема „да молује слику", дође да га пита, хоће ли опет повадити ствари из чемодана. Рајски му еамо показа песницу. Прво почс правити кредом контуре њене главе и загледаше сс с.ве са већим узбуђењем у ту „ирекраспу њушку". Креда је све ирштала, кад би мало јаче иритиснуо. Вјераје седела близу врата и плела јс кукицом комад чипке, зевајући кад и кад, али кад год би погледала Полину Карповну, задрхтао би јој подбрадак и тсшком муком могаше да остане озбиљна. — Јееам ли ее добро намсетила? запита тихо 11олина. — Јесте, јеетс, са свим добро! одговори Вјера. Рајски љутито махну руком. — Ах, пе ћу ни дахнути, рече са свим тихо и упЛашено гоепођа Крицка. Свршивши контуру поче Рајски бојама сликати, а „пацијеитка", опазивши, како је еад још пажл.ивије посматра, удвостручи нежност у осмеху. После четврт еата силно напрезање, којим се Полнна Кариовна трудила да оетане нсномична и да задржи дисање, истера јој па челу крупне капл.с зноја. Накит на глави ј<>ј се већ иочео кварити. — Ух, ала ми је врућина! етаде јечати. Али Рајеки бешс пеумол.пв, он престаде