Stražilovo

СТРАЖИЛОВО ишшш. и ШЈШШ. Ј§ [ ВШ гил

БРОЈ 20.

У Н0В0М САДУ, 17. МАЈА 1892.

ГОД. У.

ЛЛЛЛЈ^ЛЛЛ^ ЛЛ Л|ј1. А Г\ ( А /Л ( /^ЛЛЛЛ^ |"5 \Ј \Ј ЛЈ \Ј V \Ј \Ј~\Ј- V '"'"1^'о}г^"^'"'^'"'"'"'\!г'\/л^ ЛЈ- \Ј ЛЈ \1 Г

РЕБЕНКУ. М. 10. ЛермоптовЋ. грезахт. гонссти томип. восномнишњомт, Ст. отрадои таннок) и таиннмт. еодроганБвш> П.рекрасиое'Дитл, а иа тебл смотрго... 0, если бт. знало тн, какт. н тебл лмблго! Какт. милн лн'1'. твои улмбки моло Д нјг II бнстрне глаза, и кудри золотнл, И звонгаи голосокт.! — Не нравда лв, говорлтт., Тн на нее нохожт.! — Увн? года летитт,; СтрадапЈи ее до срока изм-1-. нш пг Но вЉрннл мечтн тотт. образт. сохранили В 'ј> груди моеи; тотт. взорг, иснолненнни огил. Всегда со мнои. А тн, тн лгобнпљ ли меил? Не скучнн ли теб'ћ непрошенннн ласки? Не слишкомт. часто лб н твои ц-Г.луго глазки? Слеза мон ланитЂ твоихт. не обожгла лб? Смотри жт,, не говори ни нро мого нечалБ Ни вовсе обо мн1',. Кт. чему ? Ее, бнтв можетт. Ребнческш разсказт. разсердитт. илб встревожитт.... Но мн'1'. тп все новфрг.. Когда вт. вечернш част. 11редт. образомт. ст. тобои заботливо склонж -г., Молитву дћтскуго она тебИћ шептала II вт. знаменБе креста нерстн твон сжимала И всГ. знакомиш, родннл шена Т б ! новторнлБ за неи — скажи. тебл она Ни за кого елце модитбсл не учила? ЈхгГ.днГ,!!. можетт. 6 нтб , оиа произносила .1 Газваше, тенерБ забнтое тобои... Ле вспоминаи его... Что нмн? — звукт. п.устои! ДаГг В огб , чтобт. длн тебл оно осталосБ таинои. Ио если, какт.-нибудБ, когда-ннбудБ, случаино УзЈјаешБ тб1 его —• ребнчесте днн Тн вспомни. ]г его. дита, не проклани!

ДЕТЕТУ. М. .1. Љормонтов. ' а тужном успоменом о нрошлим сновима бајннм (Ј2Ј! Са тихим н слатким миљем и душе тренетом тајннм ЈГено детенце моје, ја тебе гледам тако... 0, кад би знало само, како те љ/бим јако! Осмејци твоји ведри, како су драги мени И бистре очице твоје, увојци позлаћени И звонки гласић твој. — Није лк истина, веле, На и,у синалик јако? —Вај! дани лете к'о стреле; Нрерано судба је сломп н туга неизмерна, Но слатку слику п,ену штитн ми машта верна У тужним груднма, мојим; нламене очн н.ене Удиљ су са мном. А ти, љубиш ли и ти мепе? Можда ти не годе, злато, милосне речн моје? Можда ти сувнше често целивам очице твоје? Можда ти суза. моја сажиже образе младе? Ал назн и не сномешг ггред њоме моје јаде И манн мене. На што ? Јер њу ће може бггтп Гневити твоја прича ил срце тугом свитн... Но сада све ми реци. Вечерњи сутон кад нане А она брижљиво с тобом нред свету икону' стапе Па шанћућ ређа. ти речи детиње молитве које И у знамење крста, сажима нрстиће твоје А ти све за њом теггаш нозната, родна пмена. Реци ми, злато моје, да л су те уста њеиа Учила кадгод да, јонг за неког молнш Бога ? Сва бледа, може бпти. с1гомин,ала тгг кога, Чије ти име, дете, с намети сада бега? Ал иразан звук је име! И не сећај се њега. Нек Госиод даде за тебе да оно остане тајно. Ал ако временом кадгод за њега дозпаш случајно, Сети се минулих дана н рапе младоетн своје И немој да га нрокунепг. о слатко дете моје! Женскш.