Stražilovo

43 418 в*-

дееетак еел>ака из Амрушева еела у Розонек. Међу њима бијаху Амрушев сиповад и еииовчев пајетарији син Мићо, здрав, развијеи дјечко, од шеснаест година, кога Ке отац да преда у руке божје и стрица Амруша, као што су уговорили. Између многобројнијех савјета, које му отад нутем понавл.аше, бјеше и тај, да ие зове Амруша ђедом, као што би ред доносио, по да га зове стриком. Кад сељади дођопте на трг, нова каФапа бјепте затворена, али пред н>ом бијаху столови, за којима куњаше дванаест л.уди са музичким инструментима. Тада Мићо први пут видје оне чудне трубе са зуидима, гуеле, и свираљке. Највише га зачудише „наћве" (виолон) и велики бубан>. Остали бјеху то гледали и слушали више пута у котарском граду, одакле и дођоше музиканти. Ови, да би се ослободили сељачког запиткивања, почеше „удешавати" евоје снраве, те штипање и стругање по жицама, пискање и дување, разбудише најнрије Терезу, која се иојави на ирозору. Кад сунце грану, изађе АмруШ, још сагвив, иа сједе до својих. ГГоелије обичпијех иоздрава, он се загледа у Мића. — Како зовеш, ти ћеш вазда устајати у збру, па обрисати прашину, — јер ћеш номести у вече, — па пропирити ватру и чекати ме. Бећ, како зовеш, воду ће други доносити. А што ћеш, осим тога, дању работати, то ћу те ја упутити. Сад доб])о утуви то што сам ти казао, јер, како зовент, ја пе казујем два нута. А ако те ја ухватим да пијепт ракију, јали вино, јали пиво, јали да штрбапт нршут, онда ћу те како зовеш, ћуншути па ћу те смјеета оћерати. Је ли ме разумио? — Хоће ои слушати, вели кнез. — Мора да слуша, вели отац. Хајде брзо, стрица у руку. У томе изађе из пове каФане, па се устави пред вратима и погледа зачуђено но тргу млада женска, у нарапчаетој хаљиии, са бијелом онрегљачом. — Фапи! зовну је Амруш, па ј'ој поче нешто „пркелати" (талијаттски говорити). На еваку п.егову другу рнјеч Фаии климаше главом, а уз то слободно посматратпе

сељаке. Бјеше бјелолика, опуначка, ттеобичпо великијех илавијех очпју н бујпе, руде косе. Не би се могло- рећи да је баш лијепа, али бјеше мила, особито кад би се насмијала. — Ово ти је к'о млађе зар ? заштта кнез, пошто Фани отиде. •—- Јес, ја, камаријера (келперка), одговори Амрунт. За Фаннјом дође п.ека средовјечпа г<>ј на и;епа, којој еу образи висили. И оиа је посила бијелу кецел>у. Већ и сел.аци одмах познаше да је то куварица, јер оиа иоче ужаспим сриским језиком, али онет тако да се могаше разумијети, поче говорити о гул>ашу, нечењу, риби и т. д. Амруш гледну на свој златни часовник, на ману главом Мићу, те ућоше у каФаиу. И сељаци пођоше за њика. Амруш свуче црни, свитњи гуњ и баци га па билијар, засука рукаве, па, дохвативши иза тезге велику мједену славииу и ма;г>иц, утјера је у бачвицу пива. На се обуче и изађе са својима, а Мића остави иза тезге. Домало почеше се нрикуиљати слободњаци са разпијех крајева. Разумше се да је ЂираФа био мећу првима. ТВирУВ! "Ј1креди музикантима, да устану, те да се паврстају подаље, тта поче давати упутства њнхову старјепшни. Међутијем слрбодн>аци са великом грајом заузеше мјеста. А граја нарасте, кад се Фаника помоли. И обични Бепови гости бијаху већ иа тротоару, али сједијаху пеобично, — бјеху сви обрнули леђа „Новоме Свијету". И сви ирозори око трга бијаху нуии глава. Иајзад до!)С и слободњачки „пттаб", др. Заието, инжињер, писари и имућпији млади трговци. Тада уђе Амруш са синовцем, те изнесоше каФански натнис и објесише га над врата, музика засвира мартн, а слободњаци једиогрлице завикаше „ура", машући каиама нрема слици слободе иа цимеру. Натпис бјеше израђеи у Трсту и држат скривеи до потоњега тренутка. Озго, у луку, плавијем словима на бијелом нол>у писатне: „ Кафаиа и Ливница код Новот Свијета Под тијем луком бјеше слнка младе једне жене, у бијелој хаљини, раснлетепе косе, голијех руку до раметтА, а