Stražilovo

420

од сиротиње!.. Зиаш, има такијех п])имјера. Уђе мајор и с њим гомила Официра. Њихово иријатно изненађење одаде се силним : „сакраментхинајн!" што један ::а другим синаху. Иошто нрегледаше билијар, намјештај, садржину нолице, кујницу иза ње, име Фирме на бурадма нива и Фанику, — коју мајор ухвати за брадицу, — честиташе Амрушу. Он их је свуда пратио, једнако им захваљујући што му чине част и објашњаваше што шта. Кад су нрегледали бурад, он им каза да је то најбоље екснорт-пиво из Граца, а биће само два солда скупље по чаши, но рђаво Боројево. У осталом, ако оии само мисле да је какво друго пиво за њих боље, само пека изволе казати, онје готов да поручи, чим се набављено потроши. Јер, па крај краја, пиво ће због њих и држати, пошто га наши л.уди мало троше. А кад им устреба да. се ношље у тврђаву, у свако доба, у ноћи, у зору, биће тачно нослужени. Кад су нрегледали Фанику, Амруш рече: — Ето, због вас сам узео ову Фрајлицу, да... да имате њекога од свога језика. А, ако она не буде сама могла одољети нослу, (ношто ће, ја мислим, и нодОфицири долазити на пиво), онда је лако, ја ћу набавитијош једиу. — Сакрамент! ово је шармантан човјек, овај Америкаиац, поче мајор, пошто засједоше за свој сто иред каФаном и пошто се увјерише да је пиво изврсно. Ко се икада надао овоме чуду у Розопеку! Требало би му дићи споменик за живота!.. Бука код Новога Свијвта ирестаде око подне, а послије сијесте започе још већа, јер са слободњацима дођоше и њихове женске, а нослије ОФицира стигоше и подоФицири. Поред свега тога што бијаше ужасна врућина, ЂираФа и још тројица цијело послије подне учаху се играти карамбола. Сељаци, добро накљукани и иапојени, отидоше око зараиака. Тада опет поче игранка око билијара, с том разликом што слободњаци не играху са елушкињама, но са својим дамама. Први

поведе игру Нането са оном лијепом плавушом. Шетачи се појавише на тргу у обичпо доба, држећи се иравца упоредно Новом Свијету, тако да увек бијаху обрнути једнијем боком ка „онијема". Али преко ]»амепа, често, врло често, летијаху жарки погледи и уздаси ка „опијема". Па оида, као обично, посједаше тта тротоару. (Ннјесу смјели да обрну леђа Новом Свцјету , бојећи се да ие изазову војпике). Па онда и ако сви „једну мишљаху", али онет сви „другу говораху", јер је говор текао о стварима, које ие бјеху ни у каквој вези јеа Повим Свијетом. Само једном, језична Тереза прекиде запт, запитавши Бепа шта мисли о оној граји. — Нека граје! рече Бепо, смигнувпш рамешша. Баш нека се издувају, јер и тако не може то дуго трајати. — Е !.. Како ? ... Зашто ?... заииташе одмах што који. — Ако има Бога, то све мора рђаво свршити, јер, прво (Бено дшке палац), човјек који не трпи иконе у евојој к афани; друго, (диже кажипрст), који ттије кроза сламку; треће, који је довео тудешке (швапске) камаријере... а, тај не може напредовати. Кад труба засвира, консервативци, нремда сви махом жељни музике, отидоше одмах. А да им се послије не рече, е су икако забављани „њиховом" свирком, сви се договорише да одмах затворе канке на нрозорима. И сви тако учинише, осим Терезе... Т. ј. и она затвори, али их, након, пет минута отшкрину. А тада тек Амруш поче иуштати ватрене змије (ракетле), које, лазећи високо изиад сурих бедема старога Розоиека, јавише и далекој околини да је у п.ему настао нови свијет. Капетани застадоше на својим терасама, иратећи иогледом змије, а тандарикање буђаше им заспале, збркане усномене на пристаништа Марсеља, Лијона, Ливорна... — Међер се изједначи свијет! Нема ти више мирна крајичка пн иа Приморју... Е, Амрушу, убио те Бог!