Stražilovo

чз 564 к-

јоргована и скгреме, непрекидно зујаље пчела и бумбарева по густим, мирисавим, лепким гранчицама; на послетку господски дворац, једнокатан, са темељем од цигаља, са аеленкастим стаклом у уским окнима, са шиљастом, некад обојадисаном стрехом, са малим балконом, с кога су поиспадали бокасто извијени наслони, са кривим мецанином, са ћутљивим исом у јами под степеницама; за кућом широко двориште, са конривом, пеленом и чичком по угловима, вајати са расточеним вратима, са голубовима и чавкама на продртим, сламним стрехама, нодрумчић са захрђалим петлом на крову, две три брезе, са врањим гнездима на сухим горњим гранама —- а тамо подаље се већ види друм са миндерлучићима меке нраншне поред колосечина — и ноље и дуге живице око конопљаника, и чађаве сељачке кућице, и гакање гусака са оближњих мочарних ливада Је ли ти иознато све то, читаоче? У самој кући је све мало исхерено, мало расклимано — иа ником ништа! Све, да не мож' бол.е бити! Пећи велике, као твоји слонови, намештај с брда с дола домаћи производ; од врата воде но бојадисаном натосу угрвене беле стазиде; у иредсобљу чишци и шеве у маленим крлеткама; у куту транезарије голем енглески сат на форму торња, са натнисом „Бћчке, — кИеп!"; у салону ликови досадањих госнодара, насликани масиом бојом, са изразом сурове преилашености на лицу црвене као цреп боје, по негде стара смежурана слика, представљајући или цвеће и воће, или какав митолошки догађај; свуда мирише на квас, јабуке, маслинке, кожу ; муве зује и иевају под таваницом и по прозорима, а хитра буба-шваба час по заигра својим брчићима за огледалом... Ове како вал>а! да живиш, како ти мила воља, па чак и врло леио да живиш. II. Ето на таки један салаш нанесе ме пут пре својих тридесет година... успомена из старих дана — као што ћете изволети видети. Малено имање, на ком је био овај салаш, било имовина једног мог универзитетског друга; наследио га пре кратког времена од неког свог далеког ујака, самца, и иије живео у њему... Али у близиии се налазиле широке мочари, где се за време летњег прилета скупљало много шљука; мој друг и ја — обојица страсни

ловци уговорисмо, да се о I Гетрову с4станемо у његовој кући — он из Москве а ја из свиг села. — Пријател, се задржао у Москви и закаснио се за два дана, а ја не хтедох почињати лов без њега. Дочекао ме стари слуга по имену Наркиз, Семенов: било му је јављено за мој долазак. Тај сгари слуга никако не беше налик на „Оанељића" или на „Каљеба" ; мој друг га је звао из шале „Маркизом". На читавој његовој иојави видело се неко уверење у сама себе, чак нека финоћа; на нас младе људе гледао је са неком извесном достојанственошћу, па Ни суседне поседнике није гледао са бог зна каквим поштовањем. 0 старом свом господину није се ни са каквом нажњом изражавао, а своју братију је просто презирао — због недотупавности. Знао је читати и нисати, изражавао се правилно и разборито — ракију није пио. У цркву је ретко као одлазио, п због гога су мислили, да, је *расколннк. Био је окошт и висок, лице му дугачко и правилно, имао је оштар нос и настрешене обрве, које је непрестано дизао и спуштао; носио је простран, чист суртук и чизме до колена, са сарама. које беху горе изрезане на форму срца. III. Кад ми је првога дана донео доручак и спремио сто, заустави се на кратпма. пажллво ме иогледа и намакнув неколико пута обрвама, заггита ме: — Шта ћете да радите сад, господиие? Та баш не знам ни сам право. Да је Николај Петровић био од речи и дошао ми бисмо сад заједно у лов. — А ви сте се баш у чврсто надали. господине,. да ћеду госнодин баш онако доћи. како су обећали ? — Дабогме. — Хм... Иаркиз ме опет. погледа и као са сажаљењем климну главом. ■ Ако је но вољи, да мало читањем прекратите време? — настави он. — Од старог госнодина је остало књига; ако је по вољи да их донесем; само, као што ми се чини, ви их не ћете хтети читати. — А што? —- То су књиге већим талом нусте; нису писане за данашњу госноду.