Stražilovo

43 (528 Е3~

Оларићком и да Оларићка сувише мило погледа љеиа мужа. Само је осећала, да веза, која ју је везивала са мужем, од пеко доба иагло попушта, али је опа свога мужа и сувише љубила, а да ту везу сама раскипе... Када је Мргудић ушао у салу, застаде код врата и дуго је посматрао Оларићку. Чип.аше му се, да је скоро није видео овакову. Она сета, која ју мало пре обузе, дивно доликоваше љеној позитури крај гласовира... Ои се приближи тако, да је осетио п.ен дах. Оларићка престаде свирати и погледа у Мргудића. „Ви • сте замишљени, Фаустипа, шта Вам је?" Она га и онет само ногледа. „Кажите, молим Вас, да није...' „Ох, не, не; та ои је тако најиван!" — и мане руком преко чела. За тим се тргне и чисто шапућући проговори: „Свет, свет! Свашта говори. ГГа, збиља, докле ће то тако ићи ? !" Мргудић се трже и за час пребледи. Оваково питање га је изиепадило од жене, која има свога мужа. Разне су му се мисли врзле по глави. Шта хоће с тим питан.ем?! Његова жена и љен муж! Две такве препреке!!... „Кажите, кажите, докле ћемо ми тако?" Докле тако, докле тако! зујало је Мргудићу кроз уши. Оп л.убл.аше ову жену, која је то одавно зпала и осећала. У љој је он нашао идејал, какав је себи у младе дане заминтљао. А уз то држаше, да и опа љега л.уби. ,.Ваш је муж жив, госпођо ! Замислите: Ваш муж! На шта се ту да чинити?" „Мој муж, мој муж! 0 н.ему немојте пи говорити. .. та он је тако добар... Али ваша жена... Опа већ доста говори, а и вас наговара против мепе, на и против мота мужа... Па још кад номислим: ја и она. Разумете ли ме: ја и — она." Мргудић је увидео, да је далеко отишао. Ма да је своју жепу преиебрегавао,, опет му није ни иа ум пало, да се по ту цену с љом растави. г Опа! опа! На љу не треба тга да мислимо. Та она и пе сумља... Наш је

положај нотпуио обезбеђеп, и на оно нитаи.е могу са свим мприо одговорнти: до века!.." „Не,не!" ]>ече тужно Оларићка. „Она..." „Е, не ћу ни ја више. Поштено сте ме убрадили, мене, домаћипа!" зачу се из друге собе Оларић. Оларићка направи весело лице и засвира Шоиеиов једаи вадцер. У то у!>е Оларић у салу а за љим уђоше п осталп ио капуте. „Не, не, још једпу чашицу!" рече Оларић. Госиођа зазвоии, служавка допесе вппа. Још су рекли две три па се онда опрости нона и Војводић а остаде Мргудић и капетан. „Да ли сте их видели даиас? Паор остаје наор и не ће пигда имати вере у госноде. Онај матори Митар мисли, да ће се каса појести. Шта ти велиш на то, капетане?" „Та, у једну руку право и имају, што не верују. Вије их лед са свију страпа. Но у овом случају могли би бити и друкчији". „Нека их, нека! Сада ћемо ми мало политику у помоћ. Разбићемо ми ту н.ихову слогу, иа када ја дибијем већину, опда ће ићи све бол.е. Ови нам се обесише о иоге, да пе можемо ни крочити. Онако, штедионица да се устроји овде, а?" предложи Мргудићу Оларић... „Да, да, штедионица, задруга за међусобно помагаље и штедп.у." У томе се смислу и даље разговарало па се у једаиаест сати разиђоше. Ш. „0! о! Амице! Шта је Вама? — запита сутра даи Мргудић Војводића. Ви зацело не знате, шта је шала. Чујем, да сте нас поштено накитили нред трговкиљом Мардјом, што смо се синоћ мало прошалили с вама. Нзвииите! Све је то било само шала! И Мргодић се ноче увијати око Војводића најслађим речима. „Извипите, господипе, свака тпала има својих граница. Да је исмеван.е било у ком другом смислу, ин ио јада. Али у