Stražilovo

ВлАСНИК И УРЕДНИК

Год. VI.

о

У Новом Саду, 7 фебруара 1893.

—-*%=4вТ*>'Љ ПЕСНИШТВО

Приповијетка о Приморја

(Свршетак)

VII.

.ијаше 1км'дје уз божићне посте. Барк Јелисава једријаше нут босФорског ушћа, враћајућ се из Азова теретом пшениде, што га бијаше накрцао у Маријанопољу. Могло је бити десет сата у вече. Кадетан Франето Бурић, иза кровпог вајата, догледником у руци, гледаше пемирно преда се у нотњу помрчину. До њега бијаше бродски поручик. Оба настојаху да уоче Фењер па котеру , што се обичио иа котви држи каких петнаест миља од босФорског мореуза, да се но њему владају бродови, који поћу долазе из Црнога Мора. По капетановим је рачунима Јелисава морала сада бити каких двадесет миља од БосФора, дакле самијех нет миља далеко од котера , по чем се Фењерски жижак овог ношљедњег морао већ добро разбирати. С тога капетан намјешташе ненрестано догледник на око, а поручик чкиљаше радознало преко бродског швуна. Узалудпа мука! Облаци бијаху застрли небо црнијем сагом, а обзорје унаоколо притисла густа тмица. Жишка нигдје ни за лијек.

— Тако ми бога, начне одједном капетан, или смо сви ћорави, или смо с нута скренули. Котер мора бити близу, онамо па десно; морао би се већ видјети Фењер. Затим се саже над компас, иогледа десно, нреко ограде, пак заповједи: — Једно момче на нредњу катарку, и нек добро унаоколо разгледа; треба да се већ виде два бијела Ф .ењера, један врх другога. Живо! Вјетар бијаше к вечеру скочио нагло на југо-запад, те морнари морадоше још око девете да позатварају њека омања једра на горњијем кришкама од катарака. Море ночињаше сада у велике бијеснити. Онај, те бијаше одјурио на катарку, пе даваше о себи никаква гласа. То бјеше знак, е пе види пикакве евјетил.ке. — Н-ек још један скочи, викну капетан. За нрвијем момчетом иолети и други, иа се најзад припе па катарку и сами „ностромо". Гледају сва тројица, али ниједан не проговара ријечи. — Ништа? унитаће капетан. — Ништа, шјор. — Над вјетар?