Stražilovo

чз 216

опако. Разишло му се брујање на далеко, авучало дуго у ваздуху дрхћући н замукло. За час други откуцај, опет један, опет исто тако гласовит. А после тишина и трећи откуцај... Винчев се коњ проиињагпе, јер га трзаше неетрпљива рука. (V звоно откуцаваше ненрестано, иотмуло и једнолично; хучаше као грмљавина, носле брујаше дуго као вапај и разилажаше ее у уздрхталу јеку. Сваки тај откуцај падаше на душу Винчеву, као бреме. —• Не бојим се!... — понови још, — ал' му је душа зебла од несавладане илашње. — Нека се сви слете! сви! — мрмљаше. Иза леђа зачу жамор; испрва тих, после све гласнији. Окрете коња и погледа грозно на евоју дружину, која се у тај мах, као на дани миг, раштрка на све стране. Винч стиште коња остругама и патури се за бегунцима. — Пасји синовиЈ — вришташе, — смрт вам за издају! И јураше као слен. Голем мач исука из каније на се загна. Наједаред стаде. Нред њгш, онодаље, не белпе више бегунаца, него стајаше, као жив бедем, збијена светина, која вришташе нељудским гласовима. Стицаху се еада са свију страпа, на одјек звона. Дружина се његова помеша у тај народ и нестаде је. Одонуда допирагне све грознији жамор, а час по час дизаше се дрека: — Виич! проклети! еа смрт! Војводи иојури крв у главу. Растављаше га само каких десетак корака од светине, која вришташе тако, да беше тегнко разазнати речи измешапе у једној вреви. Винч чујаше само своје пме, а иосле бе.сну осветиу дреку и испрекидане речи проклињања. Стајаше иа пространом тргу код већнице. Пред већницу беху изнели столове и клупе и онде се скупила грдна гомила грађана, шљахте н витезова, на збор, који сазва Прибислав од Норка. Тесно беше у већничким дворницама, еле всћпху иод ведрим небом, а говораху баш о Винчу, кад се је дигла бука и кад је војвода у свом злаћапом шлему и крсташком илашту, заслепљен гневом, уиао на трг, носећи велики мач у десницн. Ои испрва видс са.мо, нред собом, ону уличну свстнпу, кој'а дизашс грају до небсса, кад ал'

наједаред, гледнув на страну, спази гомилу властеле у голему чуду. Подизаше се сви с клупа, укипљени са дрскоети војводине. Неки да боље виде, попеше се на столове, бечећи очи од тешка снебивања. Винч стајаше часком као укоиан. Разазнаваше нека лица, док наједаред не шкргутну зубима, окрете коња па ту страну и иотече напред. У тој гомили сиази седу и достојанствену прилику Прибислава од Ворка. Стари витез испаде му на сусрет, а Винч устави коња, на стаде мерити Прибислава успламтелим иогледом. Гнев му гушаше речи у грудима; пред очима му титраше крвава светлост, на уста удараше пена, горка као жуч. Подиже се на стременима и наже се Прибиславу, као да хоће да га убије гикосним ногледом. — Збор ... збор ... — муцаше, — сабрасте се на збор, а где је ваш војвода?... Прибиелав пружи руку и показа на крсташко знамење на Винчеву нлашту. — Ти си жигосан жигом крвавим и срамотним — рече гласом, у коме дрхташе срџба, — ти ниси вредан да седиш у колу илемићком... С очију нам иди, мрски непријатељу !... А на то Винч замо сикну, као да га што опече. Не говорећи ништа, измахну мачем над старчевом главом. Крикнуше сви и полетеше у обрану Прибиславу. Сто сабаља заблиста у ваздуху. Ал' Прибислав их задржа. — Штета ваших мачева ! — рече. — Винчу — говораше даље, окрећући се опет војводи, који је дошао мало к себи, па спустио мач и само дахтао, као бесан, — Винчу — понови, ето ми, браћа негда твоја, осудисмо те отоич, да ти је лакше вратити се међу нас. Згрешио си љуто пред народом. .. убица си, по хиљаду пута убица и као убица треба да чиниш покору, да се опереш. . . — Да ћутиш! — илане војвода на ново. Коњ му се, трзап нестрпљивом руком, заиграваше, клецаше на стражње ноге, нропињаше, Фркаше и бацашс пену. — Ћути ти! — повиче у љутиии стари Нрибислав, — не бојим се твога мача, јер ме се ои нећедотаћи, ни твога беснила, јер је не моћно... Једну реч ћу рећи и на тебе ће наср нути та светина, жедна освете, што нојувидшн